Ko ima hrabrosti neka pogleda kroz prozor; oni gluplji će videti svet kako se komeša i juri (kao pas za svojim repom) dok će oni, malo pametniji (manjina!) već tada intenzivno razmišljati da li da se kroz isti bace na pločnik ili da ipak odu na most kao Branko Ćopić ( „Šta mu bi?“ – jedno od najglupljih pitanja niskomisleće množine). Ali, da nesreća bude veća, most koji izaberu nikada neće nazvati imenom samoubice.

Kako će se zvati most između dva naroda čiji premijeri treba da se sastanu posle 67 godina? Imenom premijera, imenom skandala ili pilota velečuvenog drona?

Nije nikakva nominalna konvencija u pitanju, stvari jednostavno više nemaju svoja imena koja bi mogla da, bar delimično, opišu njihovu prirodu. Mi živimo u svetu performativnosti gde se istina ne može definisati, jer naše antropološko shvatanje može da se kreće samo između vlastitih predstava o dobru i zlu što je, u najmanju ruku, komično. Ali ko mari, mi imamo velike telale; novinare, kolumniste, pisce, „nezavisne intelektualce“, PR-ove, članove i osnivače raznih (ne)vladinih organizacija… oni će stvoriti prašinu oko privida od koga ćemo živeti.

Gde je sada čovek koji je svoja politička uverenja izvikivao u kameru u svojih deset sekundi slave na utakmici Srbija-Albanija? Šta se desilo sa njegovim životom i sudbinom?

Izađite na ulicu i pitajte dvoje mladih koji se zagrljeni šetaju; da li veruju u ljubav i da li misle da je to osećanje uzvišenije od svega onog što im pojavnost nudi, da li su spremni da umru (ili da žive, još bolje!) za svoja uverenja. Pitajte službenike na šalterima da li veruju u instituticije koje tako zdušno zastupaju, pitajte političare da li veruju u države koje tako nekritički baštine u svoji govorima, pitajte koga hoćete i šta hoćete… pitajte sebe… I nikada nećete dobiti kategoričan odgovor, bez poštapalica i predloga; „pa“, „ali“, „možda“, „da, međutim“… i tako dalje i tako bliže. Više ni reka (kada smo već počeli sa mostovima) ne može da posvedoči svoju suštinu, samo tok, jer mi živimo u svetu gde samo funkcionalnost svedoči trajanje. Ono što je lepo više nije korisno, sada je ono što je korisno lepo. To je marketing, univerzalno skrovište za neprijatne istine.

Rekao je da će razmisliti, zbog onih koji su sve dobro promislili. O stavovima i uverenjima se ne razmišlja. Njih imaš ili ih nemaš. Ne smeš sebi da dozvoliš ni luksuz da razmišljaš gde si ih zaturio. Gde su nestale posledice razmišljanja ili je možda obratno; imamo posledice ali nemamo misao?

Živimo u vremenu odgovora, gotovih sudova, kategoričkih zaključaka. Nemamo hrabrosti da postavimo pitanja na odgovore u koje ne verujemo i čiji nas sadržaj ne ispunjava smislom, vrednošću još manje. Aksiološke praznine zjape kao jame bezdanice, hrabra pitanja nisu više preduslov odgovora na naš život.

Siromašnima se lako vlada ali se time ne postaje sveti čovek već vladar straha gomile „poniženih i uvređenih“. Hoće li presečeni crv u brazdi oprostiti plugu?

No ne treba se mnogo brinuti, nema više ljudi koji bi se narugali budalastoj veri u stvarnost, nema onih usamljenih duhova, pesnika i arhivolšebnika, koji su sebi mogli da dozvole luksuz da vole uzaludno, da pričaju istinu, da budu prezreni za života, onih koji su svoj bol i setu saznanja nosili kao kraljevske krune i koje je nebriga i bes „pravovernih“ likvidirao kao nepoželjne svedoke činjenice da je svet potonuo u bakalsku ravnodušnost i merkanitilizam, u kome su samo kupovina i prodaja mera vrednosti. Tipična inverzna eshatologija, Sv. apostol Matej je ostavio carinički poziv i krenuo za Hristom, danas svi žele da postanu carinici, u najširem smislu reči a i metafore.

Na velike reči više nemam pravo… – napisao je davno Branko Miljković. Da li smo dostojni bilo kakve veličine, bar upola od veličine poniženja i komfora zatvorske psihologije? I za reči i za pitanja, kao i za ljubav, potrebno je dvoje.

Ne znam zašto ovo sve pišem. Napolju sipi jesenja kiša a ja  jednostavno ne mogu da se oslobodim činjenice da čovek nigde nije stigao. Ko je netaknut on je neobrazovan, ko je obrazovan on je korumpiran. Pred netaknutim treba poreći obrazovanje, pred obrazovanim treba poreći netaknutost.

Kako udovoljiti svima a sačuvati sebe za sutrašnji dan?