Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.
Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine…

„Drugi dolazak“ – V. B. Jejts

Teško je dokučiti zakonomernosti i znakove večnosti, odvojiti važne stvari od nevažnih, shvatiti šta nas to, zaista, veže za našu sopstvenu – kakva je takva je – dušu. U jednom romanu glavni junak – seoski domaćin, okružen sumornom tišinom jutra postavlja sebi i tišini pitanje; zašto uopšte sviće kada se okolo ne čuju glasovi i žagor živine i ukućana? Život je izgubio identitet u zvuku, utemeljenje u postojanju, smisao polako ističe iz muke svagdašnje tiho, sve tiše. Da li postoji postoji opštiji simbol koji je tumač nečega tako uzvišenog? Ili, možda, baš između tih krajnosti protiče uzvišenost, nevidljiva ispred očiju?

________________________________________________________________________

 Zmija je simbol materije, perje simbol duše – zbog toga je ptica simbol i analogija duše, i meksikanska odeća od perja, ukrasi na glavi od perja bili su ukras sveštenika i devojaka i umrlih, svih onih koji su u dubljoj vezi s dušom nego ostali.

________________________________________________________________________

Ovaj tekst sam započeo davno, možda pre više od deceniju i po, kada sam pročitao vest da je u Belgiji je, na jednoj livadi, pronađena ranjena ptica; planinski soko sa ovih prostora – vrsta pred izumiranjem. Pobegavši od sokolara koji su ga trenirali za lov, soko je aterirao na livadu čekajući sudbinu ranjenih u varljivoj ljudskoj milosti ali je sačekao spas. Ne znam da li je, tokom oporavka, shvatio tragično nepoznavanje leta i nebeskih prostranstava bića koja hodaju (gamižu), i koja za hiljade godina bitisanja na zemlji nisu shvatila da je let privilegija onih bića koja nemaju ambicija da se istrebljuju između sebe, ili da istrebljuju druge vrste koje ne žele da jedu.

________________________________________________________________________

 GALEBOVI

 

Mnogi stanovnici obale su voleli galebove. Ujutru bi izlazili na more i plivali za galebovima. Ptice su se jatile, stotine i stotine. Neko jednom reče: Čujem da mnogo galebova pliva za vama, uhvatite nekolika, da se poigram s njima.

Sutradan opet otplivaše na more. Galebovi su kružili iznad mora ali nisu sletali na vodu. 

U savršenom govoru nema reči. 

U savršenom činu nema pokreta.

Ono što mudar čovek zna, to je opšte mesto.

 

Lie – ce

 ________________________________________________________________________

Međutim vesti u medijima, koje se poslednjih nekoliko meseci provlače na granici skandala i surove istine, o švercu egzotičnih vrsta ptica sa ovih prostora u Italiju i druge evropske zemlje, vratile su me pređašnjim beleškama (jedva sam ih pronašao u svom kompjuteru, koji liči na bapski špajz i gomilu početog i ne završenog) i zabludi da ipak nismo tako daleko otišli u sebičnosti i svireposti. Kao da se o tome može nešto reći i napisati „o tamo nekim pticama iz Pančevačkog i drugih ritova“ u zemlji gde su do juče ritualna ubistva bližnjih bila hrana medija i palanačkog kukavičluka, koji se naslađivao pompeznim naslovima. U njima je iživljavao svoju želju liliputanaca za osvetom, gorak ukus poniženja i kukavičlik da se bori za svoj guravi život. Ali zar nema važnijih tema? Nema! Život koji se ispoljava poliranim automobilima, skupim odelima, jeftinim floskulama, lažnim prijateljstavima, upotrebljivim ljubavima, procentima i brojevima, strahovima, patetičnim pesimizmom i sladunjavim humanizmom, beskrupuloznom drskošću, pornografskim podražajima i medijskim sluđivanjem, samo je posledica i projekcija praznina u kojima više nema reči sa smislom, ljudi sa ponosom, morala sa odgovornošću, ljubavi sa plemenitošću, reka sa ribama, neba sa pticama… Ne može devijacija da bude posledica normalnih okolnosti, crv posećuje zdravu jabuku, trulež nastaje kada se pohara sve ono iz temelja bića; ono što nam gradi pamćenje, osećanja, odgovornost, hrabrost i smisao za lepo. Naš život nije izgrađen na pesku već na vazdušastim idejama o autentičnom postojanju. Zločin se goji na puzavosti morala i ne podrazumevanju moralnog suda za konkretne postupke ili osobe. Apstraktni moral podrazumeva i apstraktni život a apstraktni život ne podrazumeva življenje.

________________________________________________________________________

 Delamen, kome možemo da zahvalimo za najlepše napisane knjige o pticama, kaže da ovo maleno socijalno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi,  kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva, i bez prekida mora da komunicira sa svojim krilatim životnim drugovima. Kod ptice je celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost, radost što su skupa, činjenica što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje bi bilo nežnije, intimnije i društvenije. I nema bića kod koga bi veza s drugim imala tako presudan egzistencijalni značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna vernost kao u čudesnim prijateljstvima ili u savršeno srećnim i privrženim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska, ljubavna i socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.

 Bela Hamvaš

 ________________________________________________________________________

Dok sam bio dete (kao, sad sam odrastao?!)  svakoga jutra mleko nam je donosila jedna baka iz zaseoka koji se, iako udaljen nekoliko kilometara, mogao golim okom videti iz naše kuće. Jedan deo puta vodio je kroz šumu gde su za vreme ljutih zlatiborskih zima i snegova padale smrznute ptice sa drveća. Skoro svakog jutra, dok su trajali mrazevi, donosila mi je po jednu ili dve ptice u džepu svoje dolame. I dok su ona i moja baba ispijale kafu, ja sam ih stavljao ispod sita i prinosio šporetu. Posle nekoliko minuta ptice bi živnule i počele veselo da skakuću ispod sita i kljucaju mrvice hleba koje sam im proturao ispod rupičastog svoda trenutnog azila. Ispraćajući baba Stanu (setio sam se, tako se zvala) puštao sam ptice napolje, jer već je „odjutrilo“ (baba Stanin termin), više nije bilo tako hladno, moglo se preživeti do sledeće jutarnje studeni. Kasnije sam prosipao mrvice po simsovima i kroz prozor gledao ptičije društvo kako kljuca ostatke hleba koji sam delio sa njima. Za razliku od druge dece nikada nisam gađao ptice praćkom ili vazdušnom puškom. Nisam kukavica ili slabić, ali u sebi nisam mogao da nađem nijedan dobar razlog za to. Uvek sam mislio da je neka od njih upravo ona senica ili vrabac  koji je ispod mog sita izleteo u novi život, koji mu je poklonila dobrota jedne babe, ljubav deteta i toplota šporeta „smederevca.“

Prisustvo ptica mi je kasnije u životu davalo snage da shvatim da ako ti leteći stvorovi smatraju da vredi živeti sa ljudima onda i život ima nekog smisla. Uvek se rado setim kratog poetskog eseja Zbignjeva Herberta koji govoreći o kokošci zaključuje; evo dokle je pticu doveo život sa ljudima. Za vreme bombardovanja Beograda najteže su mi padali periodi kada bi, u jeku uzbune ili napada, nestajalo ptica. Ali su se uvak pojavljivale kada bi sa neba nestali lešinari, vredelo je živeti i preživeti. One su znale, a ja sam verovao da neko kome je nebo dom mnogo bolje zna te stvari, od puzajućih stvorova ili obrnutih Ikara u bombarderima. Da, ljudi lete ali kao insekti ali to nije let sa metafizičkim svojstvima, već samo sredstvo i prečica kao jednosmernoj prirodi, prirođenoj nižim oblicima života – insektima.

________________________________________________________________________

Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleženje ptičije pesme zaludan posao. Notama zabeležen ton već je ljudski, a ne kosov. Ne može da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se otpeva. Ne može se lišiti svoga autora, sudbine tvorca, mesta pesme i trenutka pevanja. Ne zato što nemamo takvog tona ili instrumanta, nego zato što ta muzika kod nas više nije muzika.

Bela Hamvaš

________________________________________________________________________

A danas? Love ih oni koji nikada nisu leteli, nikada nisu pevali u praskozorja, nikada nisu voleli, na Kalemegdanu recimo, dok okolo bezbrižni golubovi kljucaju mrvice naših dečačkih ljubavi. Možda civilizacija ljudi ne može da shvati da razumevanje pesme i postojanja ptica može da ide samo kroz njihovu sudbinu. Kako dosegnuti kosmičku prirodu pesme i ljudsku sudbinu egzistencije ili života sa ljudskim zlom. Zato je potpuno prirodno da tu sudbinu ne razumeju ni lovci ni naučnici koji proučavaju ptice, to su samo dva kraja istog zla. Jednog otvorenog, vulgarnog, i drugog prikrivenog naučnim interesovanjem i navodnom brigom. Sa pticama je, kako govori predanje, razgovarao Sveti Franja. Zato što je sudbinu razumevao kroz svoju i zato što je ljubav premostila jaz između zemlje i neba.

Oni koji su osuđeni da hodaju sa svakim srebrenjakom dobijenim za ubijenu ili uhvaćenu pticu, sve su bliži puzanju zajedno sa onima koji veruju da se pesma može zatvoriti u kavez, ili čuti sa tanjira preobilja senilne evropske civilizacije. Kao što se Jejtsovoj pesmi: „Najgori nadimaju od žestine“ tako se i soko udaljava od kule kao što se čovek udaljava od istine. Kula je možda predaleko ali je istina isuviše blizu, preblizu da je ne vidimo. Dovoljno za slepilo koje ne čuje i sluh koji ne vidi.