„Ko je video sadašnjost, video je sve:

sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti

i sve one koji će se odigrati u budućnosti“

Marko Aurelije (Misli, šesta knjiga, 37)

Pre nekoliko dana profesora i dekana Fakulteta političkih nauka Iliju Vujačića pretukli su huligani čija se imena u medijima navode inicijalima. Tako je to u zemlji gde se žrtve pišu velikim slovima, punim imenom i prezimenom, a dželati inicijalima. Osim ako, negde u budućnosti, ne dobiju ulicu ili ministarsku funkciju. Oni malo pažljiviji čitaoci novina primetiće da je „prebijanje“ tempirano odavno i da je uvod napravljen par nedelja ranije, kada su takođe neki ljudi sa inicijalima upali na tribinu na Fakultetu političkih nauka, želeći da svojim bahatim protestom prekinu debatu o legalizaciji marihuane (nešto slično reče pre desetak dana i aktuelni ministar zdravlja ali ga niko ne prekide). Očigledno da niko ovim virulentnim mladićima nije rekao da debata ne obavezuje i da su razgovori među civilizovanim ljudima (među akademcima posebno) česta pojava i da se na taj način dolazi do najboljih rešenja, uvažanjem mišljenja, koje nije nužno hvalospev izgovoren pred jednosmernim ogedalom. Čisto sumnjam da bi ti isti to smeli da urade u Narodnoj skupštini u jeku debate o nekom sistemskom zakonu, na primer Zakonu o radu i da resornog ministra, posle debate, isprangijaju palicama u mraku. Tada, na fakultetu ne u skupštini, uzavrele strasti je smirio sprečivši veće incidente, upravo dekan Vujačić. Zato bi, prema inspiratorima i planerima, ovo trebalo da bude osveta za taj gest i pokušaj profesora (i dekana ali profesora pre svega) da zaštiti svoje studente i njihovo pravo na lično mišljenje. Nisam bio tamo, ne podržavam legalizaciju lakih droga ali ne podržavam ni prebijanje neistomišljenika, ali znam da je Vujačićev poriv bio upravo taj. Na mesto dekana nije pao s neba, dugogodišnji je profesor tog istog fakulteta u Službenom glasniku je uredio desetine knjiga koje, gle čuda, nisu njegova disertacija, bezbrojne varijante prepisivanja ranijih, prežvakanih i zastarelih, udžbenika ili resavski doktorati njegovih jarana. U pitanju su fundamentalni naslovi iz oblasti društvenih nauka – „knjige braćo, knjige a ne zvona i praporci“ (D.Obradović). Knjige ostaše a „zvona i praporci“ presuđuju profesoru Vujačiću.

U medijima se pojavljuju već spekulacije o tome ko je pretio profesoru i čime bi mogao da bude inspirisan ovaj napad. Ko je to, zaista, pretio profesoru Vujačiću? Ima li on ime? Ili možda ima mnoštvo imena (i lica!) a samo jedno se pojavljuje? Protiv čega je to Vujačić bio i kome se zamerio i zašto? U jedno sam siguran, mesto dekana je zaslužio svojim kvalitetom i dugogodišnjim profesorskim iskustvom i potpuno je normalno što ne želi da ga napusti pod pretnjama i ucenama. Ima tu još nešto što ne razumeju oni koji imaju sve osim školskih drugova.

Na fakultetu i kroz školovanje stiču se razne ljubavi, prema kolegama, koleginicama, knjigama ali i prema nauci, znanju, duhu… I, naravno, kao što su najveće ljubavi uzaludne i vera da će učeni ljudi biti elita društva (na primer, srpskog), takođe je uzaludna. Ali to ne znači da ne treba verovati i činiti sve da se tako nešto jednog dana i desi. Ali ta vera ne dozvoljava da fakultet bude poligon na kome se dresiraju poslušni kadrovi za neku marionetsku garnituru (političku, privrednu… kao da ima neke razlike), proizvodeći akademska znanja kao pokriće za sva nepočinstva koja treba prepakovati u imperativ političke (samo)volje. Vujačić se očigledno zamerio onima koji veruju da je sasvim dovoljno  očešati ćošak fakulteta za akademsko zvanje i znanje, deklamovati napamet političke fraze Zorana Đinđića ili preko noći zaboraviti fraze Vojislava Šešelja. Učiti geografiju „Nambije“, doktorirati na samoupravljanju, apsolvirati Resavsku školu, obrazovati se iz Vikipedije… I svima onima koji su od uobrazilje da su sveci dogurali do istinskih demona ili onih koji iz pozicije demona žele da evoluiraju u svetce. Za poznanje činjenice da batina ipak ima dva kraja i da je veoma teško držati obadva zajedno i ta lektira je sasvim dovoljna. „Krhko je znanje“ – sve brzo se zaboravi, ali još brže ponovi, ne treba to nikad smetnuti s uma.

Policija je, navodno, uhapsila dvojicu sa inicijalima, koji su tukli profesora, dok se za još jednim napadačem traga. Možda bi ih za kaznu trebalo upisati na fakultet ali pravi, pošto zatvor u Sremskoj Mitrovici više nije „Crveni univerzitet“, iako bi ga dobri štreberi i sledbenici semestara o „revolucionarnom teroru“, ponovo napunili neistomišljenicima. Dakle batinaši, za promenu, da malo uče, daju ispite u roku i o svemu izveštavaju nadležnu policijsku stanicu i određenog im vaspitača, koji bi ih njima dobro poznatim sredstvima privodio ljubavi prema knjizi. Onda bi bolje shvatili kakva je ogovornost biti profesor i da batina sa rajem (osim sa ovim reformsko-tranzicionim) nema nikakve veze.

Zbunjeni ministar prosvete je izjavio da „nije znao da je dekan pretučen“(?!). Pa da je „znao“ bio bi saučesnik, ali da je saznao na vreme kakvo je stanje u prosveti ne bi njegova izjava bila: „Država mora da učini sve kako bi zaštitila bilo kog (podvalečenje je moje, P.V.A.) prosvetnog radnika.“ (izvor; http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/511958/ZAKON-BATINE-Dekan-FPN-pretucen-jer-ne-da-ostavku) Mislim da će država zaštiti prosvetne radnike kada oni ne budu „bilo ko“ već kada budu „svi“ ali pre svega ljudi sa imenima i prezimenima, koja se neće pojavljivati u novinskim hronikama već na mestima gde – kao vaspitači dece koja prostom logikom odrastanja i formiranja sutra postaju ljudi – imaju (i trebaju) nešto suvislo da kažu i da ih neko (sa)sluša. Vlast, država, vlada… na primer i za početak.

Samo da ne bude kao u filmu Balkanski špijun pa da Vujačić mora da se izvini zato što su ga tukli i što je svojim slučajem na trenutak zakočio “prosvećene” reforme. Jer da je malo manje sačekao njegov usamljen slučaj bi bio masovna pojava a takvim pojavama se u savremenim društvima bave statističari i sociolozi, psiholozi i psihijatri a ne policija jer zločin prema obrazovanju i autoritetu nauke oličenom u autoritetu profesora u novim (čitaj; reformisanim) društvima nije zločin već pojava „kojoj treba stati na put“, ako put nije predugačak, a jeste. Mislite da nije tako, evo primera.

Sredinom osamdesetih godina sada već prošlog veka moj otac je štrajkovao sa svojim kolegama nastavnicima i profesorima zbog malih plata u prosveti. Kako su štrajkovali? Tako što su odbili da prime platu. Pazite, to je bio ozbiljan protest za odgovornu vlast koja je sebi i drugima morala da odgovori na pitanje zašto oni koji uče decu ne žele da ih država (čitaj; poslodavac) ponižava malim platama. I stvar je dobila ozbiljne dimenzije nešto se, koliko se sećam, i rešilo, nedovoljno ali opet bolje i dostojanstvenije, jer je neko rekao a neko to čuo – to se zove dijalog. Ali to je bila mračna država raznih nesloboda i prisila, državnog terora i komunističkog totalitarizma. Sada je, fala Bogu, drugačije.

U beogradskim školama (velikoj većini) časovi su skraćeni na trideset minuta zbog štrajka prosvetnih radnika. Ne verujem da će sutra zbog toga đaci i moj sin maturant da biju profesore na fakultetu ali sam potpuno siguran da će te generacija krnje znanjem i akademskim navikama lako da postanu plen „usrećitelja“, jeftinih (para)političkih fraza i neke nove utopije koja će nas gurnuti još dalje od margina normalnog sveta i života. Ne treba zaboraviti sa je sličan oblik štrajka primenjivan i tokom devedesetih godina sada već prošlog veka. Generacije su završavale srednje škole a da nisu „odsedeli“ čas od 45 minuta. Možda nam fali baš ti 15-tak minuta, jer su ti isti sada stasali do politike i društvene (ne)odgovornosti. Verovatno je i sam profesor Vujačić te izgubljene generacije vodio kao naučnim znanjima i poznanju odgovornosti intelektualca koja se na nalazi u prašnjavim knjigama ili pozicijama sile, već u gestu i reakciji, čojstvu i junaštvu, hrabrosti da se kaže i želji da se učini. Očigledno da nije praznoslovio po fakultetskim učionicama i amfietatrima.

Tokom nemačke okupacije 1941 godine, zatraženo je od svih viđenijih intelektualaca u Beogradu da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Ušavši u hol Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, legendarni profesor, helenista, Miloš N. Đurić – „čika Miša“, se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent zaustavio, upitavši zašto odbija da potpiše rečima: “Potpiši Mišo, nije to ništa, ne zameraj se vlastima.” Profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“.

Profesor Vujačić ne predaje etiku, rekli bi (para)intelektualni higijeničari. Naravno da ne predaje ali etika je za svakog intelektualca, profesora posebno, obavezujuća. On ne treba da je predaje već sobom da je svedoči i da strada kada je ugoržena. Tako se nekako i desilo. Ostaju samo diple i Srbija koja se pretvorila u skup „svirača u diple“, veliki studio TV Pink sa ili bez „teških“ reči.   Vašarski šarlatani, prevaranti i kaišari su sada bolje obučeni, otkrili su sapun, prodavnice ekskluzivne garedrobe i stomatologa, naučili da gledaju u skupe satove i ne miču usnama kada čitaju poruke na mobilnim telefonima i ne vrebaju iz mutvaka i ćoškova već sa TV ekrana. Ali su izgubili šarm starih bitangi, prevrtljivi manipultatorski um ostao je isti.

Da budem potpuno iskren počeo sam poslednjih nedelja malo da se brinem. Istorija nas uči da su velika carstva padala pred varvarskim hordama. To je postalo pravilo pa čak i očekivanje, nepisani brevijar propasti. Tako i bi na početku devete dekade dvedesetog veka u Srbiji a i na kraju. Ali nas poezija uči još suptilnijem i većem strahu. Veliki grčki pesnik Konstantin Kavafi ima stih: „Šta ako varvari ne dođu?“ Da, zaista, šta ako je krivica u nama a ne u nekim drugima; varvarskim hordama, huliganima, zatucanosti, ideologiji…. Kada se „vesela družina“ nije pojavila na „Paradi ponosa“ počeo sam da se brinem. Nije da sam ih prizivao, već napisah da ne verujem u taj oblik iskazivanja mišljenja i stava ali Kavafijev stih mi postade noćna (i dnevna mora). Kako sada braniti tezu o društvenom nasilju i podeljenosti, menjati retoriku, šta reći belom svetu? Kad eto i njih, pojaviše se ali više ne biju one koji misle dupetom, sada su počeli da napadaju one koji misle glavom. Ipak se nešto menja – da bi sve ostalo isto.

Možda je sada vreme da napišem zašto me je sve to što se desilo sa profesorom Vujačićem toliko pogodilo u zemlji gde je batinjanje oblik društvene komunikacije. Nije samo razlog što profesora Vujačića smatram svojim prijateljem (nadam se da je to obostrano) i što ga uvažavam kao kolegu urednika sa kojim sam proveo lepe dana u Glasniku. Sve što se desilo podsetilo me je na jedan tekst koji je svojevremeno direktor jedne škole u Srbiji davao na početku svake školske godine svojim profesorima i nastavnicima da pročitaju. Navodim ga u celini:

Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor! Moje oči su videle takve stvari koje ne bi trebalo niko da vidi: gasne komore koje su izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile visokokvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.   

Uplašio sam se da smo na pravom putu ka ovom prebrzo i olako zaboravljenom iskustvu. Ili smo već stigli. Možda sam u ovom tekstu pokrenuo previše pitanja ili sam samo o jednom problemu govorio na različite načine.

Amin!

Profesore Vujačiću ostanite dostojanstveni i principijelni kao do sada. „Krivi smo mi što smo se sklanjali (Đ.Balašević)!“