Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,

sve postojeće iznad sebe
ispijam
kao
lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji
i njihovim
pticama…

„Jutro pod lipama“ – Branislav Petrović

Ne znam da li mi je imaginacija više dala ili uzela? Da li mi snovi sude ili ja njima presuđujem svojom sudbinom. Mašta me  je uvek pritiskala kao grbavca grba. Srećom sam rođen na repu perioda u kome se još uvek verovalo da u Rusiji mogu da kaleme žito na pirevinu i da se stoka može veštački zaprašivati iz aviona. Ideja o nemogućem je u tom mitološkom dobu bila živo prisutna u svesti ljudi, kada su pokušavali da promišljaju sadašnji ili budući trenutak. Da nije bilo tako verovatno bi, zbog mojih suludih ideja i maštanja, moji roditelji morali da potraže stručnu lekarsku pomoć ili da me ostave pored puta pa ko me uzme, jer dete sa takvim beskorisnim znanjima može da posluži samo gatarama, cirkuzantima i profesionalnim prevarantima. No, vremenom ja sam postao pisac u večitom pokušaju, knjigoljubac, alkoholičar i iluzionista a ne partijski sekretar, član ili predsednik nekog zaludnog skupštinskog i stranačkog odobora (sa sve tesnim sakoom, špicastim cipelama, roze puloverom i ljubičastom kravatom…) ili osnivač nove religijske sekte. Kada malo bolje pogledam sve je prošlo bezbolnije nego što se očekivalo. Sve osim pamćenja, naravno.

Ostali su pačvorci one, već pomenute, grbe koja mi ni danas ne dozvoljava da se ispravim. Ali mi i pomaže da ne utonem u „valjanost i pravovernost društva u tranziciji.“ Kako da odem u hiper – budućnost srećnih i zadovoljnih droida bez mirisa jabuka kada je i Ćamil Sijarić jednoj svojoj knjizi dao naslov: „Kada devojka spava to je kao da mirišu jabuke?“ Šta tražiti u onome što dolazi ako ne postoji onih nekoliko stepenika kojima silaziš u tamu podruma u miris metafizičke sete. Ona ti govori da su plodovi na policama i u gajbama zreli, da će kiše padati dugo i uporno dok ti „šiljiš“ olovku, pišeš literarni sastav o tome kako si proveo leto, gledaš u prelepi potiljak izvesne J. (Možda ti i ne slutiš/koliko volim tvoju tršavu glavu,/detinju glavu koja miriše na sapun/i penušavi aprilski vetar… – Miroslav Antić – „Čarobna pesma“) i duvaš u prste kada se vraćaš kući. Ko ti može lepše od mirisa jabuka kazati da će večeri biti sve duže, da će mrak gostovati u našim životima od ranih popodnevnih časova i da će sneg uskoro prekriti sve naše tragove, časne ili ne. Da li je to iz te perspektive bilo uopšte važno? Ne, ne mogu bez tih mirisa, bez sećanja na miris „irel“ želatina, koji sam stavljao na kosu (nema ga više a i ja imam sve manje kose) i biciklom jurio na prvi jutarnji voz, koji me je nosio u naručje izvesne M. iz Novog Beograda. Voz je mirisao na izgubljene putinike, jeftin duvan, izgubljene iluzije, kratke ljubavi, rakiju „mučenicu“, vojničke uniforme koje su završile uvek prekratko odsustvo, zemlju sa plodova koje seljaci nose na pijacu… Na stanici su me sačekivali dremljvi železničari, miris bureka i opranih perona a njenom stanu čaj od nane koji se pušio iz čajnika, buter i keks mekan kao koža i koža bela kao buter.

Ti pravi iskonski mirisi nisu parfemi, sinonimi naših svagdašnjih životnih laži, oni ne sugerišu, ne prikrivaju, oni postoje kao poruka, kao gotov stih (U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar… – M.Antić – „Hodajući na rukama“). Slika bez reči, reč veća od slike, osećanje veće od sećanja. To su poruke koje putuju iz prošlosti ka nama podsećajući nas na šta smo sve pristali i od čega smo, uglavnom olako, odustali. Oni nas blaže i osuđuju. Sa koliko reči možemo da ih objasnimo ili reči nisu dovoljne, sa koliko volje i mašte možemo sebe da vratimo u njihovo okrilje i koliko dugo možemo da živimo u vlastitim sećanjima a koliko ona mogu da žive u nama? Na šta ili na koga miriše tišina i zaborav? Šta ostaje posle ljubavi? pita se Momo Kapor kroz profesora Mišela Babića u romanu Una: „Pune pepeljare i metalni ukus praznine na usnama…“. I miris odsutnosti, jutarnje kafe, kragne čiste košulje, studeni jutra i ustajalog vazduha prepunog reči nekih zaboravljenih pesama…. miris dima dve cigarete koje palite zajedno iako onoga drugog više nema.

Kada kažemo da ulica miriše na prašinu. Da li nas prašina asocira na bivši kamen, prošle korake i putnike ili na prah u koji ćemo se, poput kamena, jednog dana pretvoriti. Možda baš na prah svih bića; „I Aleksandar Makednoski i njegov konjušar će jednog dana biti isti prah“ – kaže Marko Aurelije. Pamćenje je dvosmerna relacija; mi ga imamo ali i ono ima nas. Poseduje nas mnogo više nego što mi mislimo da posedujemo njega.

Mraz je u Beogradu ovih dana, ali meni više nikao ne uspeva da dočaram drevno jutro grada koji se budi i Branine pesme sa početka teksta. Ljudi na pijaci se okupljaju tek oko osam, malo je pekara u kojima zorom ima sasvim običnog – bez raznih „zdravih“ pizdarija i izmišljotina – hleba sa pokoricom, koji se puši kada napusti toplu  sigurnost pekare. Njušim kao lovački pas, tražim vrata pekare iza kojih će me sačekati pekar sa dužnim poštovanjem što sam se probio kroz jutarnji mraz, kao da sam prešao neprijateljske linije ili karteču artiljerijsku vatru, i koji će mi kao stari anarhista – zverenik pružiti vruć hleb i pet kifli kao da mi daje „materijal“ poznat samo malom broju zverenika. Treba ga umnožiti i razdeliti uprkos pretnjama, odmazdama i hapšenjima specijalne policije. Samo njime se može spasiti život i budućnost hiljadama spavača koji čekaju „da se razdani“ pa da kušaju sudbinu i život – Vaše je sve a naše tako malo/Mi smo na mrtvoj straži da srce sveta ne bi stalo… (Stevan Raičković). Miris hrskave korice je lozinka, a evo umnožavam i materijal, neka se zna.

Brzo smo skrajnuli sećanje koje se skrilo u mirisima, brzo smo prepustili istoriji ugaženu zemlju i podrumski svod, miris zapljenog suvog lišća, kišu, čekanje… Miris jabuka i svežeg hleba u jesen ili zimu bolan je obol sećanju, seti, lepoti i polaganosti života koji se oseća svim čulima i koji više nismo zaslužili. Jer, kako bi narod rekao: „Nit smrdimo, nit mirišemo!“. Iako za ovo prvo nisam siguran.