Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?

U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.

“Uspavanka na domaku svitanja” – Miroslav Antić

Ispred Glavne železničke stanice u Beogradu stoji ogroman bilbord, ispred bilborda stoji policija koja čuva ideju iako, pomislili bi zlobnici, izgleda da čuva šarenu hipertrofiranu viziju nove Utopije. Ispred policije – grad, istinit u trajanju, obavezujući u postojanju a malo dalje i narod, užurban i nezainteresovan. Normalno, svakodnevno, očekivano i dobro, sve dok ne počnu da privode ljude u mimohod pored „izloga jeftinih slatkiša.“ Policija čuva bibord, slika čuva vlast, strah čuva narod.

Bilbord (kao svaka slika) sakriva život svojom šarenom idejom sreće. To je korak dalje u građenju iluzije od Potemkinovih sela. Iza kulisa kneza Grigorija Potemkina, dugogodišnjeg ljubavnika Katarine Velike nije bilo ništa, on je samo hteo da zadivi caricu i sebe učini uspešnim. Beznačajna žrtva sujete jednoga kneza i pokušaj da se zadovolji posesivna carica (stvarna carica se vremenom pretvorila u sujetu, običnu, ljudsku, političku…). Jedna u mnoštvu sličnih istorijskih epizoda. Iza ovih kulisa, koje pokušavaju da zasene naivu i prostoru i da nas ubede u postojanje druge, bolje… stvarnosti, postoji samo istina, dobro skrivena, zamaskirana šarenilom, popljuvana primitivizmom, ponižena nepoštovanjem.

Možda sve i nije tako strašno ali ka strašnom vodi. Ako neko ima potrebu da naglasi da je „Beograd na vodi“ onda je to posledica potrebe da se život apostrofira i izmesti izvan ideje življenja. Dakle, šta je iza bilborda? Kakvu „malu“ istinu (život je, to znamo, sastavljen od malih istina i velikih zabluda.) življenja i života naših svagdašnjih skriva velika, šarena, lažna slika sa usukanim soliterom u centru nove utopije? Železničku stanicu; stare kompozicije i izlupane vagone, kašnjenja i štrajkove, umorne putnike i švercere, pivo i pečene piliće, ubacivanje torbi kroz prozore, pospanu decu i roditelje u „stajaćim“ odelima, stanične bifee sa kariranim stolnjacima i „plekanim“ pikslama i omatorelim konobarima sa proširenim venama, seljake sa džakovima i torbama iz kojih vire flaše zatvorene kukuruznom kočanjkom i pileće noge, cigane svirače, šibicare i džeparoše, đilkoše i pijance, koji vam se stalno unose u lice pričajući doživljaje iz vojske, kamenjarke i smerne snaše pognutih pogleda, studente životnih i faklutetskih semestara… – život, ukratko, najverističkiju sliku koja je verovatno najmanje evoluirala u odnosu na moderno doba. I dobro je što je tako. Imam više stanica u očima nego neki meseci u životu. Kao svi mi, koji smo vozovima krenuli u život, kao narodi koji su tim istim (ili nekim drugim, zar je to uopšte važno) vozovima otišli u istoriju.

Nisam, kao velika većina došljaka, odmah zagrabio uz „Balkansku“ ili „Kameničku“ ulicu u želji da pobegnem od svoga provincijskog porekla. Znao sam da neće nestati kada se pomešam sa onima koji su ustrčali na terazijski greben i osvojili svoje parče (malo)građanštine. Osvrtao sam se ka zabranjenim i senovitim peronima, kao prema zabranjenom gradu rizikujući da se, poput Lotove žene, pretvorim u stub soli, ali sam podsvesno znao da sam došao da bi se stalno vraćao i da, u mom arhivarijumu simbola, vozovi i stanice simbolizuju sve ono što život zaista jeste. Neka mi ovi sa perona “srećne budućnosti” sude za patetiku i sladunjavu sentimentalnost ali neka ne pokušavaju da mi oduzmu uspomene, ne želim da menjam svoje požutele slike za šarene bilborde sa usukanim kulama i robovima u nekim novim piramidama.

Sećam se jedne opaske Dušana Radovića iz emisije „Beograde dobro jutro“ povodom početka radova na železničkoj stanici „Prokop“ i koja glasi otprilike ovako; ne znam da li je planom nove stanice u Prokopu paniran i prozor na kome će da stoji ondulirana žena šefa stanice u šlafroku i da zaliva muškatle na prozoru. Skoro tri decenije kasnije mogu da odgovorim njegovim senima – nije, ta stanica će biti replika blaziranih evropskih stanica gde ljudi roboti dolaze i odlaze, kao da je kretanje po toj vanvremenskoj platformi – koja je podignuta kao simbol kretanja i protoka a sama stoji uživajući u svojoj stalnosti – bežanje sa mesta zločina.

I zaista šta ćemo sutra kada će nas, umesto mrzovoljnih službenica; vlasnica nikotinskih glasova i para brkova, o dolasku, odlasku i kašnjenu vozova obaveštavati metalni glasovi personalnih računara. Šta ćemo onda kada vozovi prestanu da kasne, da li ćemo tada stići na vreme u vlastiti život? Gde ćemo se sretati, čavrljati o bezvrednim stvarima, sačekivati i ispraćati, osluškivati govor ne bi li čuli dijalekat starog kraja ili videli nekog poznatog; komšiju, druga iz vojske, prvu ljubav…? A kada se zapijemo u luksuznim, sjajnim i blaziranim gradskim restoranima, gde ćemo ako ne u staničnim birtijama da nastavimo mamurluke, svodeći se napokon na ljudsku meru praha, čekajući i ispraćajući vozove, jutarnja izdanja novina ili zoru koja prvim vozom stiže u grad.

Možda je upravo tu odgovor na pitanje zašto je veliki Lav Nikolajevič Tolstoj svoje poslednje noći otišao na stanicu Astapovo i tamo, na klupi, čekajući neki nepostojeći voz umro? Čekao je voz koji će doneti neko novo jutro ili neki novi put, kojim je i sam te noći krenuo, u legendu i večnost. Zašto baš stanica, zašto baš vozovi?

Jedino na stanici možemo shvatiti šta je život i jedino u vozu šta je prolaznost, jer tu na vlažnom peronu uvek neko gubi a neko dobija, neko odlaskom, neko dolaskom, ostali čekanjem ali niko ne ostaje nenagrađen za svoju sudbinu posmatrajući je u karnevalskoj slici gungule. Ako zaspimo u vozu obično čekamo sledeću stanicu da vidimo gde smo, činjenica da smo živi i u vozu ne znači ništa kao i u ovom autističnom svetu bizarne mitologije. Šta će biti ako nas sutra, umesto izbledelog natpisa neke provincijske stanice, muškatli na prozoru, veša na štriku i pijanca na klupi, sačeka sjajno i nezaintresovano oko železničkog terminala ili neki usukani soliter-kula? Da li će to biti poslednja stanice u istoriji, hoće li ona doći nama ili mi njoj… Možda na to pitanje znaju odogovor oni koji lažnim slikama zaklanjaju život a možda su odavno shvatili da se laž više isplati.