Umetnost zasnovana na političkom angažmanu

Verskofanatičnim posvetama

Materijalističkoj mitologiji

Korporativnoj fascinaciji

Slatkim parama i jakim drogama

 

Silikonskim obredima samopovređivanja

Vlašću, u svemu, svakom trenutku

I svakoj autorefleksiji

 

Šizofreniji samozaštite

I  to bez razlike na  povode i ishode

Lično i narod i narod bezlični,

Ustavno samooprovisanje

prekoredne provalije prećutane gladi

pomodno sunčanje lunarne hroničnosti…

„Osnove postmoralizma“ – Radivoj Šajtinac

U najužem tumačenju sintagme koja čini naslov ove kolumne stoji da je Džet-set; „društvena elita, najuži društveni sloj koji predstavlja krem društva“. Naravno, podrazumeva se samo od sebe da taj soj predstavlja najbolje što pomenuto društvo može da ponudi, isturajući u prvi plan svoje najbolje egzamplare – elitu. Takođe se podrazumeva (u ovoj srećnoj zemlji, posebno) da društvene elite najbolje funkcionišu u okviru uzajamnosti sa ogromnim mnoštvom prosečnih koji, na najprizemnijem nivou, putem žute štampe i bulevarskih glasila, budno prate standarde, koje svojim ponašanjem društvena elita propisuje i nameće. Široki narodni slojevi nisu imuni na skandale i „niske strasti“ kojima pravdaju sopstvene, u oportunističkoj težnji posvećenja sa sopstvenim idolima. Druga vrsta posvećenja u uspešnost i natprosečnost – ma kakva, vrednosno, ta natprosečnost bila – nije im bliska, ovo prvo je mnogo lakše i „ljudskije“.

Gore pomenuta logika, uz male izuzetke, funkcioniše sasvim dobro ali su početne premise pogrešne i nakaradne. Nema te logike, uzgred budi rečeno, koja postoji na nepromenjvim principima i čiji će krajnji rezultat biti pozitivan u kontekstu najboljih društvenih i nacionalnih tradicija. Istorijsko pamćenje je utemeljeno raznim podražajima koji često nemaj pozitivan predznak. Tradicija je nastavak dobrih ali i loših stvari. Kraljeubistva, kriminal, pohare, političke spletke, afere, švaleracije… uvek su masama bliža istorijska litetartura od one koja priča o vrednostima onih koji su nam prethodili. Dakle, Džet-set, neminovno evoluira u kakav-takav istorijski standard i vrednost koja je pretrajala.

Sasvim je logična tvrdnja da Džet-set sa malim kozmetičkim promenama vuče korene još iz vremena prvobitne ljudske zajednice. Uputno je sagledati genezu pomenutih društvenih elita na ovim prostorima gde između feudalnih karakteristika, „krdžalijstva“, dahijske i kmetovske bahatosti i prikrivene grabeži liberalnog kapitalizma, postoji veoma uska veza međusobnog prožimanja i uzajamnosti.

U knjzi Golgota – Vladana Đoređevića ( pre drugog svetskog rata ova knjiga je objavljena pod naslovom: Roman o dvorskom životu), dvorskog lekara dinastije Obrenović opisana je večera na kojoj je prisutan čitav diplomatski kor, tada akreditovan u Beogradu. Kada je video kako jedan srpski ministar slatko i pohlepno jede masnu pitu engleski diplomata ga je upitao; zašto unosi toliko masti u organizam na tako vulgaran način neprimeren aristokratiji? Prozvani ministar je lakonski odgovorio da je čitava srpska aristokratija izginula na Kosovu a da su svi ostali, uključujući i kralja, čisti seljaci. Mislim da je posle pomenute scene i ovaj odgovor bio suvišan ali je veoma indikativan. Pogotovu što je seoska uzdržanost i urođena ruralna otmenost nestala pred talasom „seljaštva“ u najmodernijem (pinkovskom!) tumačenju tog termina. Posle pada Obrenovića u naciji „kraljeubica“ (termin Engleza, kada smo već kod njih) rat je postao veoma unosan biznis i do dan danas se tu ništa nije promenilo. Potomci onih koji su prodavali vojsci crvljivo brašno, dezerteri, crnoberzijanci i liferanti (što mu dođe na isto) postali su ubrzo ugledni građani naselivši Dedinje, Senjak i ostala mondenska mesta i gradska izletišta. Da je sve u istoriji periodično govori činjenica da njih nasleđuju političke elite nikle iz negacije svojih prethodnika, kao što je i njihova sopstvena negacija vaspitala njihove potomke rasuvši ih po svetu sa dolarima iz prvobitne „proletersko-seljačke“ akumulacije. U kontekstu poslednje decenije dvadesetog veka nametnula se nova „elita“, sastavljena od komunističkih renegata i svih onih koji su privremenost i nestalnost kao osnovnu odliku balkanskog socijalizma preuzeli kao životni aksiom. Shvatili su na vreme, poput svojih prethodnika, da se živi „sada i ovde“ i da sledeći trenutak, dan ili godina ne obavezuju nikoga. Neostvareni studenti iz memljivih podstanarskih sobica, bivši aparatčici, službenici za sva vremena i vlasti, politički komesari i kulturtregeri, preuzeli su kormilo „društvenog napretka“ postajući elita svake prekomernosti koja, verovatno, intuitivno i introspektivno može da odgovori na istorijsko pitanje: „Zašti sinovi gladnih umiru od gojaznosti?“ Jedan ugledni sociolog nazvao je desetogodišnji društveni incident; „osvetom neostvarenih.“

Nema velike razlike u nastanku elita, „glembajevski“ ili „onazisovski“ princip razbojništva i prvobitnih prevara i špekulacija koji se veoma brzo transformiše u poslovnu uspešnost i biznismenski elitizam, zajednički je imenioc svim pomenutim procesima i društvenim pomeranjima, samo što se na ovim prostorima on zaustavio u svojoj primarnoj postavci. Vrema kada će se sinovi švercera, ratnih špekulanata, vlasnika „privatizovanih“ preduzeća, političkih dezertera i prebega, mediokriteta i poltrona, kasapa, pljeskavičara i ćevabdžija, vlasnika „trejdova” i “intertrejdova” vratiti iz belog sveta sa diplomama „Jejla“, „Harvarda“, „Oksforda“ ili „Kembridža“ očigledno se prilično odužilo, izgleda da balkanska elita opstaje samo u svojoj razbojničkoj varijanti.

To je izvesno i vidljivo na više primera, prvi je svakako nedostatak ukusa. Ne može se očekivati da neko ko je sve svoje potencijale usmerio na zarađivanje novca ima smisla za umetnost na nivou posvećenog poznavaoca, ali ima novac koji može da omogući materijalnu potporu za stvaranje i nagrađivanje najuspelijih egzamplara. Ko bi se danas sećao prebogatog kapetana Miše Anastasijevića (ali ipak nije „dobacio“ do prve dame) da nije poklonio zgradu tadašnjem liceju i viskoj školi a današnjem beogradskom univerzitetu. Ili šta bi bilo sa Alfredom Nobelom da nije svoje prometejstvo kompenzovao poznatim fondom iz koga se dodeljuje istoimena nagrada. Ali kako to objasniti u Srbiji gde samo tajna policija i Pink nisu reformisani i nisu pretrpeli nikakve promene, naprotiv. Ružičasta televizija natura ideal-tipski model novog srpskog čoveka ispod vašarske šatre, projektovano političko ponašanje modelirano retoričkim smušenostima rashodovanih novinara svih novina i režima. Ružičasti hram vere u „novo sutra“ ima samo jednu svrhu, da Srbe drži u stanju večitog detinjstva, kolektivne nezrelosti za udžbenike iz andragogije ili u stanju blaženosti upišanog deteta. Folk je postao himna, novi sistem vrednosti sa selfijima, bizarnim izjavama i stavovima, i užasnom činjenicom da se u Srbiji ne može više biti ni prirodno glup. Sve je na sebe preuzeo tako formiran i profilisan Džet-set, projektovane elite i programske gluposti bez stida i obzira. Ali ove elite nas uče da se može živeti (i uspeti) bez vrednosti, na račun tuđeg poniženja i gluposti, duhovne bede i kukavičluka onih koji su trebali da budu prava elita. Nedorasli su predali štafetnu palicu nezrelima, Srbija liči (što je Sioran davno rekao za Evropu) na kupleraj u plamenu; cika, vriska, vatra (i voda) i gole guzice.

Druga karakteristika počiva u malograđanskoj bahatosti i skorojevićstvu, kome povlađuje čitav moderni duh oličen u masovnim takmičenjima i manifestacijama rasipništva i moći; medjunarodnim izborima za „miss“ svega i svačega, neprestanim podražavanjem osećanja seksom, striptizom na televiziji i reklamnim panoima. Rialiti je postao stvarnost, selfi je vašarsko iskrivljeno ogledalo, samo što više nikome nisu smešne neprporcionalnosti u delovima tela a o intelektu da ne govorimo. To je “lepota” kojoj ne smeta inteligencija.  Stimulansi i anesteziranje podkulturom i nasiljem, postali su amblemi novih elita. Njihova pažnja je usmerena na sve vrste sjajnih ali efemernih stvari, skučen rečnik i niski instikti, rasipanje kao javno opravdanje za lakomost bogatih i društveno razbojništvo, beznačajni fetiši, tesna odela i špicaste cipele, plastično cveće i lepota budalastih barbika, džipovi i suši, engleske sintagme u govoru i originalna srpska glupost u izrazu…, ali sve napravljeno sa odličnom tehničkom doteranošću. Sve u svemu simptomi kraja, degradacija bezgranične moći, umanjivanje autentičnosti i bogolikosti života. Onog trenutka kada su radikali otkrili pastu za zube, stilistu i razmere i mogućnosti političke laži sunovrat se ubrzao.

Oni koji se sklupljaju na elitnim mestima, sa velikim tanjirima šarenih bućkuriša u malim količinama, i koji su u međuvremenu naučili da uz „srneća leđa“ ne naručuju kupus salatu, nisu shvatili da džet -set u zemljama društvene normalnosti i stabilnosti nema vremena da sedi i blene, razne titule se moraju opravdati svakodnevnim radom, angažmanom i rezultatima o kojima neće da pevaju moderni guslari – plaćeni novinari. Zašto potcenjivati intelekt čitalaca, makar i žute štampe. Zato što prostota želi da učestvuje u prostoti i to je jedina mogućnost izbora na ovdašnjem “medijskom nebu” – biti banalan ili biti vulgaram. Puši se ono što se nudi. A zašto je tako? Zato što je tako lakše, bolje je biti deo (makar i pasivan) džet-seta u kupleraju nego u nauci i umetnosti. Politika je samo smisleni nastavak i preduslov svega toga, jedno se drugim hrani, jedno drugo podupire, prećutni pakt između razbojnika i kurvi, dželata i žrtvi. Biti prisutan je posvećenje u vrednost a ne u vreme i prostor. Oni koji govore o “svojim projektima” samo su neuspeli proizvodi projekta i procesa koji nije još uvek uspeo da ljude svede na beslovesnu masu.  “Klaber” je zabavljačko-klovnovska funkcija a ne društveni status, pevaljke služe da pevaju i zabavljaju goste a ne da stvaraju nove društvene i kulturološke standarde. Političari nisu stvoreni da budu voljeni nego da rade odgovoran i važan posao u kome su merljivi samo rezulati a ne retorički i marketinški oblikovane namere. Kuliuse iluzije su ogromne.

Gde se kupuju karte za Sodomu i Gomoru? U anesteziranosti roditelja, odgajanju malih čudovišta, sinova nasilnika i zaštićenih svedoka, ćerki koje se podvode vlasnicima vlasti i perspektivnom ministarskim sinovima, možda u kulturnom modelu koji nam serviraju „lovci na gaćice na estradi“, silikone i celulit „idealnih“ snajki. Da li „elite“ znaju da ono što stvaraju može da se svakoga trenutka okrene protiv njih, da zlo ne poznaje granice da đavo nije pesonifikacija drugog nego oblik laži koju svesno stvaramo, o nama samima. Ne zanima me gde žive pevaljke, ne zanima me čija je ćerka glumica i manekenka i čiji tata ima džip, ko je koga naguzio i ko se kome naguzio, ko se napio a ko „otkin(u)o“… zanima me zašto neko drugi bez tih „insignija“ nema šansu u ovakvom društvu neostvarenih mediokriteta niže vrste, koji totalitet društvene nesreće i politikantske niskosti smatraju svojim familijarnim ekipiranjem i stvaranjem novih modela elite. Možda, ali u zatvoru, u nekoj balkanskoj Koreji, gde svaki pekar i kafedžija, menadžer i direktor fantomske firme, pevaljka sa vašara u Topoli…  želi da bude „trendseter“, „džetseter“…, da bude deo društvenih „vrhova“ iako su im inteligencija i vokabular niži od nivoa „setera“ ali irskog (rasa pasa. prim aut). Hit je skorašnja izjava jedne pevaljke ovdašnje da bi se „skinula“ za fotografiju na naslovnoj stranici Plejboja. Mogla bi da najavi da će da se obuče, to bi bila vest. Ali najbolja ilustracija svega rečenog je izjava bivšeg harmonikaša a sadašnjeg vlasnika svega i svačega (šljaštećih majica i autističnog rečnika vašarskog najavljivača…) da treba otvoriti fakultet za estradu. I da se šalio u ovoj izjavi šali nema mesta. Jer, ako neko ne vidi da je većina fakulteta estrada po sebi i da su kadrovi koji izlaze sa tih fakulteta samo transponovana Grand parada u politici, državnoj upravi, raznim burazerskim firmama…. onda ovu izjavu možemo shvatiti na dva načina. Da pomenuti svirač nije dobro informisan ili da misli na fakultet na kome bi se ozbiljno proučavale klasične nauke i sve ono što se ne radi na sadašnjim „ozbiljnim“ fakultetima. Čestitam u ime manjinske Srbije, inicijativa je vredna svakog respekta. Sad, što nisam očekivao da će promena doči sa te strane, ko mi je kriv?

Nekropolis je blizu, varvari u osvojili grad iznutra, možda da nije međusobnih istrebljenja i političko – revolveraško – razbojničkih skandala ništa im se značajno ne bi dešavalo u praznini života zamotanih u zlatni staniol. Kostimirana predstavu za gladne i ljute traje bez prestanka, više nemaju volje ni da se potrude oko maski jer kako ubediti obične ljude da su se radikali promenili a takozvane demokrate opametile. A i zašto, glupost je valuta dostojna i pripadajuća eliti, upisana u dugu srpsku istoriju nedela i izdaja.