Cilj je zaborav. Ja sam stigao ranije.

„Mali pesnik“ – H.L.Borhes

U romanu Bihorci – Ćamila Sijarića jedna od glavnih likova – Halimača, svake godine pravi malu predstavu i gozbu za one ljude i prilike koje mu put i instiktivno osećanje dobra i iskupljenja donesu. Daleko od bližnjih a upravo zbog njih i osećanja da neka višnja sila gleda na svačiji život, Halimača ugosti i nahrani slučajne prolaznike, nadničare, prosjake… Time pokušava da se opere i iskupi za sve ono što je tokom godine govorio, radio ili mislio da uradi. I tu se sve završava, na siniji prepunoj mrva, ostataka od jela i delića straha; siromašnih od moćnih a moćnih od Boga. Višnja gradacija na sredokraći između dobra i zla, koju ljudska misao samo dotiče, ne učestvuje u njoj, svesna apersonalne neminovnosti i anonimnog užasa, koji izbija iz zlih vremena i „dobrih namera“.

Praznici su takođe neka vrsta iskupljivanja i dionizijske okrenutosti tamnoj strani u sebi. Ko bi reko, pa zar grad ne šljašti kao „božićna jelka“ (eto stereotipa). Da, ali ne da oslika radost nego da osvetli tamu, ispraznost života i činjenicu da smo protekle godine činili zla i nepočinstva (mala ili velika, ima li razlike?!) ne zbog toga što smo endemski zli nego zbog toga što smo zaboravili (ili možda nikada nismo ni znali?!) koliko je malo trebalo biti hrabar da bi se život učinio boljim, ili bar časnijim. Zbog toga,  i svega onoga što smo nakupili u duši kao talog protekle godine, kupovaćemo čestitke, pisati budalaste sms-ove, šarene mejlove kao bombonjere i slati ih na adrese manje ili više dragih ljudi (pre ovim prvima jer ako nam je neko istinski drag nije neophodno da mu to i pismeno potvrđujemo), poslovnih prijatelja kojima svakodnevno pokušavamo da podmetnemo nogu, rođaka sa kojima smo se, koliko do juče, sudili oko nasledstva… itd. Veliki spisak adresa na koje moramo da pošaljemo „indulgencije“ kojima otkupljujemo svoje grehe. Ko se pokori, on ukalja život, ali poredak stvari je takav da nije veliki problem u tome što lažemo nego u dokazivanju da smo u pravu.

Ne znam da li postoje još uvek „unicef“ čestitke, one su bile najočigledniji primer otkupa greha, instant savesti koja je i prodavala i kupovala činjenicu da su neka deca, tamo negde u svetu, gladna i ekonomski očekivane reakcije savesti drugih ljudi čija deca nisu gladna (možda su gladna ljubavi i razumevnaja, šta onda?). Međutim između naoko jednostavnih kupoprodajnih odnosa zaturila se jedna bitna istina koja možda najbolje ilustruje ritual otkupa greha; ta „tamo neka“ deca nisu gladna zbog sebe niti zbog nacionalnog opredeljenja, već zbog činjenice da je neko uvek siromašniji ako bogati hoće da budu bogatiji i da proces ravnoteže ekonomske uspešnosti (čitaj; bezočne surovosti) i straha počinje sunovratom u egzistencijalne bezdane a završava se otkupom greha; naškrabanim lepim željama na kartonskim sličicama ili na šarenim ekranima telefona ili kompjutera – mantrama i molitvama u koje više niko ne veruje. U srednjem veku „indulgenicije“ koje je prodavala katolička crkva bilu su skupe i pristupačne samo plemstvu i najbogatijem soju građana, tada se đavo nije još uvek bavio „sićom“ i običnim plebsom, ali danas se zlo izlilo preko svih obala, sve je pojeftinilo i postalo banalno pa i zlo koje je dobilo identitet i oblik stvarnosti. Očigledno da je svet usvojio nešto od ženske suštine, izgubivši stvarnost i očiglednost a zadobivši dejstvo. Ženska priroda nikada ne obraća pažnju na ono što postoji, samo na ono kako deluje.

Nisam hteo da budem na kraj srca i mračnim mislima pokvarim novogodišnje praznika (kao da bih to mogao i da sam hteo) ali sam hteo da se malo izvučem iz sveta navika, iz rituala koji određuju čoveka na zemlji ali ne određuju prirodu njegovog bivanja. Ima u praznicima i dobrih stvari, bar nas podsećaju na vremena kada smo verovali u budućnost a ta činjenica nas pomera bar milimetar u pravcu iskonskog smisla (nisam rekao budućnosti) da je vredelo poživeti neko vreme i u ovoj „dolini suza“.

Svim čitaocima ovog bloga, iskreno, želim sve najlepše u novoj godini i da ih Bog sačuva od svega onoga sa čime se sami ne mogu izboriti. Želim svima mir jer za sreću je potrebno naporno raditi i želeti. Za nesreću će se pobrinuti oni koji se zaklinju u sreću, tuđu naravno (ovdašnji političari na primer, tek da nastave kontinuitet ljudske neukosti i političke gluposti), kao što i svoju sreću pozlaćuju tuđom nesrećom.

Radite kao da vam novac nije potreban.
Volite kao da vam niko nikad nije naneo bol.
Plešite kao da vas niko ne gleda.
Pevajte kao da vas niko ne čuje.
živite kao da je Raj na Zemlji.

Srećna Vam i vesela bila nova 2015!

 a šta drugo!?