( O Dragomiru Brajkoviću, sasvim lično, nakon pet godina od odlaska)

Imati manu istine: evo šta bi mogao poželeti jedan književni kritičar sebi.

(Euđen Simion, Umoran je demon teorije)

„Moraš me ponovo voditi u ovu kafanu“, rekao je i izašao iz auta, prešao put u snežnom zlatiborskom poslepodnevu, drugog dana „zimskog Аranđelovdana“, i otišao kroz sneg celac ka kućama svojih šuraka, na slavu. Iza njega je ostala praznina, mnogo neizrečenih reči, moje prećutano izvinjenje i njegovo isto tako prećutano opraštanje. Niti je njemu izvinjenje značilo, niti bi mene oprost abolirao u nezahvalnoj ulozi čoveka i prijatelja. Kao da se imalo šta zameriti i kao da je vredelo zamerati i opraštati. Ne samo previd kada sam, u subotnje smrznuto i mamurno jutro još neprobuđenog grada, otišao pravo u „Čančetovu kafanu“, zaboravljajući ga bez zadnje namere, previdom, na recepciji hotela nego i mnogo više od toga, ili je, iz ove perspektive, sve bilo manje. Pa čak ni nekoliko sati kasnije, kada se u istoj kafani pojavio sa osmehom i ostao još „par sati“, trezvenjak koji je kafansku priču gradio i pozlaćivao i bez pića (nisam savladao tu veštinu do dana današnjeg). Kao da snegovi nisu tako veliki i kao da put na koji smo krenuli zajedno nema samo jednu raskrsnicu, na kojoj se račvao u dva smera: ka životu i ka smrti. Kao da ima neke razlike za pesnika…

*

U Srbiji postoji kratka sezona, mnogo kraća od sezone lova na fazane, kada svi vole kritičare. Uoči dodele velikih književnih nagrada, glasanja i preglasavanja za kolajne i plakete, na adresu stižu šećerna pisma, divni mejlovi i uglavnom manje divne knjige. Prijateljstva postaju intenzivnija, ljubavi veće, generacijske bliskosti značajnije, rodbinske veze važnije, kumstva bitnija, školski drugovi prepoznatljiviji… I tako sve dok ne dođemo do surove istine (i tako svake godine) da sve knjige ne mogu da dobiju nagradu, i onda se, na kraju sezone ljubavi, kritičari pretvaraju u „netalentovane parazite“, „nepismene pederčine“, „jeftine pamfletiste“… i tako dalje. Da su talenat za mržnju potrošili na svoje knjige, možda ne bismo bili srećniji, ali bismo svakako imali kvalitetnije knjige.

Kada su velikog kritičara i teoretičara, profesora Sorbone Euđena Simiona, pitali koji bi bio najvažniji savet za mladog književnog kritičara, on je jednostavno rekao: „Da  odustane!“ Dalje obrazlažući svoj decidan stav, rekao je još: „Zanat težak, karijera stalno napadana od mentaliteta osrednjosti…“ Iako sam pročitao ovaj savet kada je za mene već bilo kasno, sigurno ga ne bih poslušao. Da je, kojim slučajem, uvaženi profesor rekao da nas ljubav prema knjigama ne preporučuju sudu i tumačenju, možda bih i razmislio, ali sada je, kao što rekoh, kasno.

*

Duboko verujem da postoji prijateljstvo sa istinskim piscima. Moje iskustvo to može da potvrdi. Prijateljstvo kritičara koji razumeva sve značajne segmente dela i može da ih estetički posvedoči potvrđujući delo iz svog ugla gledanja, stvarajući istovremeno svoje delo, nezavisno od subjekta koji ga je kreativno provocirao, to je podtekst književnog prijateljstva, to je smisao angažovanja. Međutim, kritičar koji se previše prepusti, bezuslovno preuzima preosetljivosti (idiosinkrazije) nekog pisca i počinje da im služi. Ukratko, to se zove „generacijska kritika“.

*

Smejao se kada sam mu rekao da pisci nikada kritičarima ne dopuštaju intelektualne slobode, pogotovo ne one koje sude o pisanju. Objasnio mi je rečima: „To je logično, jer naši pisci, pesnici pogotovo, najradije čitaju voljene – sebe!“ Ja sam kritikovao kritičare i pisce, on je samo branio književnost. Onu pravu, koja prolazi mimo nas i dobro nas vidi, obrnuto proporcionalno našem intelektualno samodovoljnom slepilu.

Nisam uspeo da budem okrutan, ili nisam to bio dovoljno da bih bio pravedan u skladu sa sujetom onih koji bi me hvalili, ili dovoljno bolan za one koje bih ćudio. Grubost ne vodi nikuda, ali povlađivanje mediokritetima vodi u pakao. Kvalitet umire prvi, a kreatori mišljenja uvek su željni vlasti i korporativnih bliskosti.

„Kritika je veština pronalaženja što ubedljivijeg citata“, davno je primetio Đorđe Kalinesku.

Da li ja to pokušavam da se opravdam tuđom pameti? Neubedljivo, ali istinito, krajnje.

 *

Branio me je davno u Klubu Radio Beograda (ali ne kao ludog i klinca!) kada sam pred nadobudnim kolegama, profesorima i sveznadarima obrazlagao tezu da se književnost ne može predavati i da se s katedre može saopštiti samo ono što Rolan Bart naziva „kulturnim kodovima literature“. Takođe sam im spočitavao to što nisu u stanju da se malo više prepuste impresiji i da ukrote svoj agresivni instinkt.

Kasnije me je dugo i zamišljeno slušao kada sam tvrdio, na primeru jedne njegove pesme, da delo ima svoj estetički život samo ako uspe da naiđe na nov senzibilitet čitalaca. Citirao sam stihove njegove pesme:

 

KRVAVA SVADBA U BRZAVI

Ljubavi, probudi me u ponoć lјubavi! Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke Izvadi mi sjekiru iz plećki, odveži mi ruke, Skini mi krv sa očiju, krv viđenu na svadbi u Brzavi… Ludo je kolo igralo oko manita svirača, Ludo se tijela lomila: noga zemlјu ne dodira! Kolo momaka i udavača; kolo crnogorki i povezača, Kolo rijetkih perlonki i još ređih šešira. Pored zadružnog doma rakija na polić i kilo Pored njih bjelokapi prodaju biskvite i šećerleme, Prikani, kumovi, komšije lako nalaze teme, Već nakresani počinju pjesmu: pominju drago i milo… Predveče (ne zna se kako ni otkud) povadiše nože; Braneći otetu odivu, grabeći tuđe zlato, Do tada pitomi, prosto jagnjad, skočiše u vučje kože I prosuše krv i mozak u izgaženo blato. Ljubavi, probudi me lјubavi! Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke! Strah me je! U noževe će olistati mi ruke I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

Tvrdio sam da pesma ima svoj estetički princip samo onda kada je otkrije senzibilitet novih generacija. Kada neki novi čitaoci prepoznaju atmosferu, kada shvate simbole i kodove, kada otkriju artefakte socijalnog uspona pedesetih godina prošlog veka: „perlon“ košulju i ostatak posrnulog i krhkog građanstva – „još ređih šešira“. Ili kada razumeju nemogućnost da se prevaziđu traume formativnog perioda naroda i pojedinca, proces koji se nikada ne završava za balkanske narode. Sekira „iz plećki“ služi ne da podseti na zločin već da neke druge individue izgmizale iz dubina nesvesnog podseti na mesto gde treba dublje da je zabiju. Opisao je strah od nezavršenog, a ne od kazne.

Gledao me je malo čudno kada sam govorio da je, bez obzira na jasnu tradicionalnu notu, stih, motiv i simbole, njegova pesma avangardna, jer izvodi stihove iz dubine nesvesnog, odande gde svet gubi svoj lik, a pesnik to beleži u opisu katarzičnog ispoljavanja identiteta u agresiji i zločinu. Poetski subjekt ne veruje verom, nego sumnjom u kojoj je suština vere. Opipati neopipljivo i ugledati nevidljivo da bi tajanstveno otkrilo sebe, a opet ostalo tajanstveno i skriveno. Takva je svadba gde je jedino krv prava i gde su ludilo i ubistvo jedina kulminacija i ekstaza, životni i književni kreščendo, sablasni realizam magične slike, u kome se stapaju svesno i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Pesnik je uspeo da pesmu ispeva „retorikom agonije“ (Sioran), toliko ubedljivo da se učešće i pesnika i čitaoca podrazumeva. Nema spasenih.

*

Iza idealističke priče o kulturi i kvalitetu književnosti provlače se mаterijalistički stavovi, a iza materijalističke priče idealistički stavovi. Groteskna mučna slika svakodnevni je doživljaj: haos pogleda na svet, protivrečnosti, neznanje jednih o drugima. Delo je osuda koja se vuče za sujetom. Kultura i književnost kakve poznajemo jesu kult neznalica. Socijalisti ne znaju za socijalizam, sociolozi za sociologiju, političari za politiku, ljudi za čast, pisci za priču, pesnici više ne veruju pesmama. Pačvork Vavilona za život „na parče“ i intelektualno pabirčenje poluslepih kokošaka.

Da li je „brzavska svadba“ ista ona na kojoj besni svatovi ubijaju crvenog petla? Ili je svaka svadba izokrenuta svadba u Kani Galilejskoj? Ako božja milost ne pretvori vodu u vino, onda će svakako ljudska/demonska gordost pretvoriti vino u krv, tuđu.

Kada bi barem bio crveni petao – onda bi znao za nebo.

*

Razgovarali smo često, u razmaku od nekoliko godina, o motivima koje nam je stvarnost servirala u novom političko-ideološkom senzibilu i starim mržnjama u tim teškim godinama. Jer lirski adresant „svadbe“ nije izdvojena individua, nego nadmoćna celina, sistem uzajamnih odnosa i pobede instinktivnog i mitskog, krv ispod pokorice civilizacijske pristojnosti i navika. Košmar tih godina bio je blizak svadbarskom, okvir tumačenja prošlog, stvarnosni bol i neizvesna budućnost. Onaj ko se plaši slike da će „u noževe olistati ruke“ svestan je identiteta, ličnog i kolektivnog, zaturenog u lavirintima etničke i istorijske sudbine naroda. Njegova pesma je sve ono što je davnašnja emocija stvorila tokom putovanja, izgrađujući i potvrđujući sebe novim iskustvima i starim bolovima i strahovima.

„Eto, ti me hvališ kao da sam neki prorok“, rekao je sa osmehom, „a ja švercujem biste pesnika preko granice da bismo ih postavili u Parku pesnika u Bijelom Polju.“

*

Veliki pesnici osećali su da u duhovnim problemima stavljaju na kocku svoju ličnost, svoje unutarnje Ja; današnji epizodični čovek, pokušavajući da napabirči par reči u smislenu književnu formu ne pokazuje obavezujuće interesovanje za njih. Njegovo neznanje spasava ga od sloma.
Čovek pogubi svoja pitanja i na paradoksalan način iz samih odgovora želi da sklepa svet, ali gde nema pitanja, tamo nema ni odgovora.
Da li ovim pokušavam da se opravdam?

*

 Dao sam ostavku na mesto u žiriju, neopozivu. Ništa to neće ispraviti. Gorak ukus ostaje čak i onda kada odgovornost prestane (ako ikada prestaje?) i smisao sve jasnije gubi uporišta u kvalitetu. Da li je bekstvo od odgovornosti, bekstvo od čoveka? Brda knjiga koje se gomilaju na stolu, knjižarski beskraji, šume citata i teorija govore samo o našoj nemoći da se odredimo prema besmislu, da se spasemo neučestvovanjem u procesu koji se bavi nama. Da li smo spremni na takvu hrabrost, hoćemo li izdržati tišinu i samoću kada padne na našu „učenu besmislicu“ kao plašt s pijanog vampira? Kada budemo napokon sami i tužni što su nas isterali iz ludnice „zbog lošeg vladanja“.

Ne mogu da se setim kod kog sam pesnika (rumunskog, možda?!) pročitao stih: „Onaj ko me voli, od mene će se odvojiti.“

Saznanje je rana života, a savest otvorena rana u srcu tog istog života. Ljudske „vrednosti“ su nas zdrobile. Nije bitno da li smo bežali od njih, ili smo im išli u susret.

Bio je dobar pesnik i prijatelj.

*

U jednoj „sezoni“ pozvao me je da me pita gde želim da mi dostavi svoju novu knjigu. Razmenili smo nekoliko konvencionalnih reči, uz tvrdo obećanje da se moramo što pre videti. Knjige su se gomilale na stolu kao i svake godine, snegovi su revnosno padali, sezona književne ljubavi prema kritičarima je trajala. Čekao sam da sve to napokon prođe, da okopni sa snegom, da bih konačno čitao knjige s najmanje gomile, s nenapisanom odrednicom „obavezno pročitati“. Nekima sam se vratio, neke su se vratile meni. Književne nagrade i mode su prolazile, omraze su trajale nesmanjenim intenzitetom. Kritika i dalje nije postojala ukoliko ne računamo verbalne i vulgarne kvalifikacije besnih i nenagrađenih.

*

Put reči nije samovolja: svaka reč stiže u svet kao jedno određeno pitanje doživljaja koje je organski sraslo s njim, i vraća mu se kao odgovor na isti taj doživljaj. Zato svadba nije samo svadba i zato kolo nije samo autohtoni prostor ispoljavanja duha, iskazivanja namere i fokusiranja pažnje, zato ni smrt nije samo nestanak. Zbog toga je analitika književne kritike dete analitičke terapije. Središte analize je dramatična situacija: dva podsvesna dijaloga, uz posredovanje pesničke slike.
Hoćemo li biti bliže istini ako pesmu i njenu sliku rastumačimo i razrešimo na ovaj način?

Možda je rešenje u Geteovim stihovima: „I svetlost svetlijaše u mraku, ali je mrak primetio nije.“ „Beše u svetu i svet njenim posredstvom posta, ali je svet saznao nije.“

*

Ta jesen se može najtačnije opisati stihom: „Ugušiće me more, sjećanja iz detinjstva i muke.“ Kao da su po nekom nepisanom pravilu sve priče morale biti ispričane. Kao da su stare pesme napokon došle da nam objasne sebe. Poezija je izbrušena estetika kraja, ona je za umetnost isto što i eshatologija za religiju. Sve drugo je negde između, dovoljno lepo i nedovoljno uzvišeno. Dok smo se vozili po zavejanom drumu, pričali smo o poslednjoj zbirci koju mi je poslao – Moje se zna. Hvalio sam neke pesme, bilo mu je drago, slagali smo se u mišljenju i ocenama. Pitao sam ga kako je prošao sa žirijem. „Izgubio sam za jedan glas“, rekao je nezainteresovano, „nema veze.“ Glas mu je zvučao pomirljivo. I on i ja znali smo da je taj glas mogao biti moj, a nije. Znali smo. Glasanje je javno i glasovi se objavljuju u novinama. Prvi put mi je bilo krivo, prvi put nisam mogao da branim princip i po ko zna koji put princip je izdao mene. „Nema veze, važno je da si je pročitao.“ Da, važno je, za nas dvojicu izgubljene u subotnjem popodnevu u belini zlatiborskih brda. Prvi put nisam mogao da ubedim sebe da je čitanje najvažnije i da su nagrade besmislene. Gledao sam preko volana u sivo nebo. Nastavili smo da pričamo o nečemu drugom iako je meni samo prvo bilo na pameti. Nisam osećao kritičarski poraz, već ljudski, mnogo veći i značajniji. Možda je jednom trebalo „pevati sa horovima i zavijati sa vukovima“, krenuti svim rekama istovremeno kao utopljenik u istoimenoj priči Vladana Desnice. Stao sam na zavejanom planinskom prevoju odakle su se videle kuće u belini i topao dim iz odžaka zlatiborskih domaćina i svečara.

*

Na sahrani je bilo hladno i padao je sneg. Uvek je tužno sahranjivati pesnika. Kao da nije dovoljno što će pesme večno trajati. On bar nije morao da misli na to. S večnošću je sve bilo već rešeno i zapisano, s mojom tugom nije.

 

*

 

Ljubavi, probudi me lјubavi!
Ugušiće me more, sjećanja iz djetinjstva i muke!
Strah me je! U noževe će olistati mi ruke
I odvešće me ponovo na krvavu svadbu u Brzavi.

 

 

(Poslednji tekst u knjizi: Najviša tačka reke – zapisi o bjelopoljskim piscima, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2014)