Ne, ne mislim ovde na „red i poredak“; „u kući obešenog ne govori se o konopcu“, kako to već kaže stara poslovica. Pa ni ovaj tekst nije zapis o utopiji ili egzotičnom putovanju u nju, on samo pokušava da se (po)zabavi životom u istoj meri koliko i život svima nama. A šta je iskustvo življenja u ovoj zemlji i na ovim prostorima ako ne večno iščekivanje u redu za sledovanje bilo čega ili za bilo šta? Međutim, stajanje u redu je svakodnevni ritual u kome čovek više ne grabi za hranom već strpljivo vaspitava čula čekanjem na prilazima plenu. U zemljama podvrgnutim dugogodišnjoj kaštigi realsocijalizma „red“ je poprimio sasvim nove, skoro transcendentne i metafizičke, karakteristike i specifičnosti društvenog organizovanja i druženja. Jer na koji je drugi način moguće sakupiti na jednom mestu tako šaroliku kritičnu masu ljudi, nezadovoljnu što ne mogu da ispune svoje želje sada i ovde, a da pritom ne počne međusobno istrebljivanje? Bunt protiv sistema koji ih svrstava u večne redove večnog čekanja ostaje, uglavnom, na nivou kurioziteta. Ali nije sve baš tako. Ogroman red pred Jugoslovenskim dramskim pozorištem za karte po popularnim cenama od 100 i 200 dinara govori da nije sve tako kako nam vlast misli ili kako misli o nama. Odnosno, u ovoj zemlji ima još ljudi koji misle i imaju neuništivu potrebu da idu u pozorište. Da sam vlast, ozbiljno bih se zabrinuo, ali nisam, pa mi je drago što su ljudi u ovoj zemlji pokazali da je lakše mučiti se s kulturom nego s jeftinim viršlama, higijenskim ulošcima, dimljenim šaranima i jeftinim pivom na akcijama u megamarketima. Ali, da krenemo redom.

Ako bismo pokušali da, na osnovu iskustava poslednjih decenija, definišemo najkarakterističniji oblik društvenog okupljanja, ne bismo morali puno da razmišljamo, neizostavno bismo došli do ideje reda, koji je u svojoj spoljnoj manifestaciji imao skoro bezbroj varijacija: od reda za hleb, do onoga, u urbanim sredinama, za sahranjivanje. Između ta dva čekanja obično protekne život u pokloničkom žrtvovanju vremena ispred šaltera, lekarskih ordinacija, matičnih ureda, benzinskih pumpi, samoposluga… Nema kraja, kao što ga ni red nema. U sportskoj medicini postoji termin „mišićno pamćenje“, vezan za psihomotoričke radnje koje se često obavljaju, tako da postaju rutina. Mislim da je taj termin primenljiv i na ovaj oblik društvenog organizovanja. Bez obzira na to koliko su u okviru njega primenljive sve vrste društvene patologije, on funkcioniše kao bazičan, odnosno intuitivan metod. Ne mogu da zaboravim vreme bombardovanja Beograda, pogotovu jutro kada je pogođena toplana u Novom Beogradu; apokaliptični prasak eksplozije, svetlost koja je pretekla jutro, podrhtavanje zemlje kao pred otvaranje grobova pravednika i… samo nekih petnaestak minuta kasnije, ispred bioskopa „Šumadija“ na Banovom brdu – udaljenog vazdušnom linijom nekih pola kilometra od mesta eksplozije na kome još uvek besni požar – počinje da se formira red za bonove za gorivo. Ne verujem da je nekome baš tog nedeljnog jutra bilo mnogo stalo do goriva, ali mu je nesigurnost govorila da će strah biti mnogo manji ako ga podeli u gomili koja ima razlog postojanja, za razliku od naroda koji u surovoj realnosti polako gubi te razloge.

U redu se ostvaruje i specifični oblik bliskosti, ujedinjenost u želji, samilost u patnji. Zaboravljene osobine koje su nestankom tradicionalne zajednice ostale individualno arhetipsko pamćenje iza ograda svačije ličnosti i obrnute ideje bliskosti suprotstavljene mnoštvu urbanih samoća. Kako drugačije objasniti vic o čoveku koji stoji na praznim vratima autobusa i čeka još nekog da bi imao s kim da se gura? Jer, kako ući u autobus suočen sa samoćom na stepenicama? Više nema tradicionalnih okupljanja i prela, komišanja i sakupljanja na utrini, mobilizacija i „spontanih“ mitinga… Sve je zamenila ideja čekanja na kraj (reda) ili početak, koji nikada ne dolaze. Čovek je uvek „između“, u redu za sledovanje života.

Na drugoj strani, verovatno su mnoge društvene konvencije kojima se čovek „osvestio“ kao socijalno uravnoteženo biće umnogome bile usmerene licem prema budućnosti, a ono što je ostajalo iza kulture koja počinje od lica neminovno je bilo prepušteno zaboravu i prošlosti. Ali, ako je verovati Darvinu, čovek je izgubio rep da bi mu se vekovima kasnije vratio na velika vrata; u liku i obliku reda koji se proteže iza, unedogled, sastavljen do istih ili sličnih individua, sa istim fantomskim osećanjem bola koji potiče od amputiranog dela tela. Pritom, takvo osećanje pripada takođe mnoštvu privida, jer je mogućnost imitacije poretka duboko porinuta u istoriju, ali i u aritmetiku; čovek u redu stalno menja svoj broj, aritmetička definicija mesta nije konstantna; ona se poput mitske zmije Urborosa grize za svoj rep. A i šta da radi čovek koji je napokon stigao na početak reda, odnosno na kraj svoje namere, osim da se ponovo vrati na kraj, jer red samo po vizuelnom obliku predstavlja liniju, u svojoj suštini je beskonačna dijalektika bića u svom kruženju. Beskonačan je red u kome usavršavamo svoju besposlicu i bespotrebnost ili nadopunjavamo svoju misiju potrebnosti i strpljivosti, dok u isto vreme čekamo u molitvenoj tišini ili pokloničkom žamoru divljenja pred nekim od mnogobrojnih sakralnih ispostava potrošačkog društva. Gradimo hram izvlačeći kamenje s dna da bi dogradili vrh, pokušavajući da brojčanom konačnošću fingiramo beskonačnost prirodnog niza. Gradeći hram posvećen večnim maštačima socijalne pravde i udobnosti, svaki rob svakog trenutka diže po jedan kamen i poput sopstvene definicije i razloga egzistencije ugrađuje ga u temelje ili vrh društvene potrebe i rituala.

Ponekad verujem da je demonsko načelo misli o socijalizmu kao „prelaznom obliku od kapitalizma do komunizma“ u svojoj osnovi imalo red za ulje i šećer, najlonske čarape i šuškavce, npr. Jer kako drugačije objasniti strpljivo iščekivanje nečega što treba da dođe iz budućnosti, a svakoga dana nestaju realne pretpostavke za tako nešto, osim slikom i prilikom reda? Idejom večne nade i školom strpljivosti i optimizma u kojoj vreme teče po zakonima progresa i sa svakim korakom bliži se očekivanom ispunjenju. Red je genijalna ideja i otelovljena mašta socijalnog matematičara, utopiste i pitagorejca, koji je jedini uspeo da oživi prirodni niz brojeva, gde se uz sve različitosti najviše uvažava i respektuje ona definisana rednim brojem, odnosno mestom u nizu. Vrlo uspeo princip „jednakosti bez izjednačavanja“, mnogo bolji od uravnilovke i bilo kakve druge uniformnosti. Balkanske političke provincije – prćije, čekaju u redu prijem u evropsku zajednicu. Strpljivost će biti nagrađena kada zauzmemo početno mesto kao prvi koji će suvereno prodavcu saopštiti svoju želju, ali samo ako nas na vrhu panteona čekanja na neki novi život ne sačeka natpis – nestalo!!!