(ponovo, zauvek, što pre…)

I lome prstima
debeo zid samice
al’ grub teleks
za zvuk rečenice.
O, nepregledna noći,
kada sve umine,
čije kucanje dopire
sa pisaće mašine?

Aleksandar Sekulić – „Redakcija mrtvih novinara“

Priča se da su ostrvo Mauricijus otkrili portugalski moreplovci – slučajno, kako to obično biva. I Pandora je kutiju otvorila slučajno, iz znatiželje, ali nećemo sada o tome. Zlo je došlo namerno, jer mu je to namera – da dođe i ostane. Za to nam ne treba nada, ona je, kao što znamo, ostala u kutiji. Za to nam treba istina, odnosno istini trebamo mi, da je negujemo i da joj budemo odani i verni, da je čuvamo nezgrapnu i neupotrebljivu, ali bitnu, jer bez nje više ništa nije ono što jeste, ni mi, naravno. Na Mauricijusu su mornari zatekli čudnu, smešnu, veliku i nezgrapnu, miroljubivu pticu, koju su nazvali dodo (Raphus cucullatus). Budući da nije imala prirodne neprijatelje, odnosila se prijateljski prema ljudima. Ljudi su znali za neprijatelje i znali su i negovali nauku sile, kao osnovnu tekovinu civilizacije; one koji se ne suprotstavljaju podrediće sebi ili uništiti, na isto izađe. Zašto su ubili dodoa, i zašto ga mi do sada, pored mnoštva uništenih i istrebljenih vrsta, još uvek pamtimo kao primer nemoći i nevinosti i paradigmu posledica ljudskog nasilja, iako je poslednji primerak nestao sredinom ili krajem 17. veka? Dakle, zašto je dodo arhetip za izumrle vrste? Mislim da razloge ne treba tražiti u ornitologiji (nauka o pticama, prim. aut.) već u zakonitostima ljudske vrste, u tamninama podsvesti s kojima još nismo spremni da se suočimo.

Dodo nije bio lepa ptica, nije lepo pevao, meso mu je bilo neukusno, perje šareno, ali ne kao kod nekih drugih gizdavih vrsta… Nije zadovoljavao estetske kriterijume lepote, ali je zadovoljavao ontološke kriterijume postojanja. Njegov greh je bio u egzistenciji, istini postojanja; zlo ljudske podsvesti je to prepoznalo, markiralo i uništilo snagom jačeg – silom protiv istine, zlom protiv nevinosti. Racionalno nas opominje na stvarnost, metafora na istinu. Nije tako?! Jeste, jeste… Pogotovu kada kroz metaforu krenemo ka istini, jer posredstvom stvarnosti stižemo samo do stvarnosti, postajemo saučesnici u zlu. Ako ne u zlu, onda svakako u ćutanju, koje je takođe saučesništvo. U metafori prepoznajemo tragove istinskog postojanja sakrivenog iza upotrebne „vrednosti“ života i borbe za „životni prostor“.

Ova ptica nije mogla da leti, znači, nebo je nosila u sebi, nije imala potrebe da stremi nečemu što prepoznaje u sebi. Ali, šta je još zanimljivije: dodo je bio monogaman, ostajao je s partnerom do kraja života. Dakle, samo jedna žena, samo jedan muškarac, samo jedan život, jedno jaje po gnezdu, samo jedna istina života… Nema kurvanja i nema retorike koja to može da promeni. Zato su ih, verovatno, nosili u kavezima i pokazivali kao čudo po vašarima i sajmovima. Na isti način kao što su Amerikanci posle rata zatvorili i pokazivali pesnika Ezru Paunda, na isti način bi danas mogli da prikazuju nekog ko govori ili piše istinu – kao dodoa ili pesnika ili istinu… Kao da ima neke razlike. Nezgrapna je istina, ružna, govori nam ono što ne želimo da čujemo, meso je neukusno, neupotrebljiva je…

Zato ne čitam više jutarnja izdanja novina, jer ti listovi više ne mirišu na boju i idealističku veru novinara da će napisana vest promeniti ono što je već zapisala i odredila sudbina, oličena u čuvarima naših strahova, projektantima naše bede. I ne bi to bilo tako strašno; dodo bi i dalje bio nepopravljivo mrtav, a ja popravljivo živ, da izvesni Johanes Han (Da li sam neobrazovan ako ne znam imena beznačajnih evropskih činovnika ili ne mogu da kažem čime se oni tačno bave?) nije rekao da u Srbiji nema ugrožavanja medijskih sloboda. Da nesreća bude veća – u pravu je! Ne može biti ugrožavanja nečega čega nema. Nije neophodno uvoditi zabranu lova na pticu dodo, jer ona više ne postoji. Evropa podržava srpske medije, srpski mediji podržavaju vladu, ljubav je obostrana (višestrana), ostali su ptica dodo. Deo setne prošlosti, stanovnici gorke metafore.

Nije teško ubiti istinu, laka je za „spinovanje“ i prepakivanje u laž (pola istine – cela laž). Mnogo je gore ubijati potrebu da se istina traži, da se život podredi istinskom postojanju, da crno bude boja a ne stanje, da beo bude sneg a ne pogledi onih koji nam o istini pričaju, pritom nas (kao da beskrajne beline tuposti nisu dovoljne) ubeđujući da je baš oni poznaju, kao prvu komšinicu, kod koje poštar najduže pije kafu, a mesar joj ostavlja šnicle „bez žilica i masti“. Šta mislite, zbog čega?

Zato su u novinama uvek vesti od juče. Sve se već desilo i tu se ne može više ništa uraditi. Treba biti iskren i priznati izvesnu dozu perverznog zadovoljstva i olakšanja zbog toga što u gomili ratova, inflacija, ubistava, nesreća i crnih vesti nema našeg imena. To je osnovna kontradiktornost novinskih čitača: pokušaj aktivnog uranjanja u stvarnost i, u isto vreme, bekstvo iz stvarnosti, odnosno olakšanje što se ta i takva stvarnost dešava nekom drugom, bar na novinskim stranicama. Mislim da se to ne može pravdati samo navikom; u ritualu uvek postoji nešto dublje i drugačije od svoje spoljašnje manifestacije. Kao kod pomenutog Hana, ili kod ovdašnjih novinarskih „istinoljubaca“ i onih koji još uvek kupuju novine kao ličnu ulaznicu za sutra.

Novinski izveštaji o vremenu takođe nisu istina, čitamo ih umesto da gledamo kroz prozor. Proveravamo da li se ono što smo već ko zna koliko puta čuli na radiju ili televiziji juče ili prethodnih dana nije šta promenilo. Privid spokoja koji dolazi iz medija rezultat je podsvesnog straha od nekog novog jutra, koje će se razlikovati od malograđanske ustaljenosti saučesnika u ubistvu dodoa. Osećamo se nesigurno ako iz prve ruke ne saznamo da je sve u svetu uglavnom slično i da dan ne žuri da otpočne i da će svi naši pokušaji da život odlepimo od blata dna biti potpuno besmisleni kao i bajate vesti jutarnjih novina. Kao i slika istine koju nam nude iz tog istog blata. Ili kako već poznate engleske fraze kažu: dead as a dodo (mrtav kao dodo), možda samo treba dodati truth is ili samo reći da je istina went dodo’s way (otišla dodoovim putem), i zaista više nije bitno šta je bilo prvo – kokoška ili jaje. Dodo je mrtav onoliko koliko smo mi živi – u poniženju.