Pre nekoliko dana, u vremenu vampira i gluvih sati, „zakačio sam“ davnašnju emisiju „javnog servisa“ o „bratskoj“ Kubi, koja je počinjala rečima: „Nećete verovati, ali utopija je moguća.“ Glasnogovornici onih koji su na početku svoje „demokratske“ političke karijere sricali prva slova iz marksističkih brošura verovatno nisu pomislili na ser Tomasa Mora, uglednog engleskog sudiju, kome je pre četiristo godina po nalogu kralja Henrija Osmog odrubljena glava. Istog onoga koga su u svojim „učenjima“ okarakterisali kao „teorijski“ izvor marksizma – socijalistu utopistu. Mislili su pre svega na sopstvenu utopijsku projekciju beskrajne demagoške tlapnje i takođe beskrajne vlasti, po ugledu na druga Fidela. Ono što je za druge utopija, za njih je stvarnost, odnosno pusta želja. Ali, pošto znamo da je postojala i pre njih, da li je ideja Utopije nestala s nestankom sopstvene posledice – komunizma, ili kriptokomunizma, dobro prikrivenog i uhlebljenog u srpskoj demokratskoj naivi?

Odlukom počivšeg pape Jovana Pavla II, ser Tomas Mor je proglašen za sveca „zaštitnika svih državnika i političara“. Tom prilikom, papa je pozvao sve državnike da se ugledaju na njega. Naime, Mor je odavno kanonizovan u Katoličkoj i Anglikanskoj crkvi, a titula „zaštitnika“ samo je naglasila nesumnjive moralne kvalitete ovoga čoveka.

Međutim, reči se s vremenom izližu od upotrebe, dobijajući neka sasvim drugačija značenja i sinonimske vrednosti. Tako je i naslov knjige ser Tomasa Mora, iz 1516. godine, postao sinonim za nešto željeno ali nemoguće. Papina poruka političarima izgleda paradoksalno, pa čak i u kontekstu očuvanja moralnog digniteta kaste u kojoj je moral mnogo godina poslovično skrajnut u stranu. Ne treba sumnjati u lepe želje, treba biti sumnjičav u pogledu njihovog ostvarenja.

Da se ipak podsetimo, neće da škodi. Glavni grad Morove Utopije zove se Amaurot i nalazi se u centru ostrva na kome postoje još 53 grada, udaljena između sebe 40 kilometara, odnosno dan hoda. Stanovnici gradova se po pravilu bave vrtlarstvom. No, intimnija, neposrednija organizacija, komšiluk, počiva na porodicama. Svakih trideset porodica bira predstavnika, dok svi predstavnici zajedno biraju gradonačelnika. Svi gradovi šalju svoje predstavnike u zakonodavnu skupštinu Utopije. Osnovu celog ovog sistema predstavničke vlasti čini trideset komšijskih porodica, čiji članovi redovno zajedno večeraju u jednoj od prostranih trpezarija svoje ulice. Tamo glavni predstavnik i njegova žena sede na čelu stola (ko je pominjao kolektivni kazan?).

U ovom društvu, dakle, primarni oblik organizacije jesu porodica i komšiluk, odnosno ono što je francuski urbanista Gaston Barde nazvao „patrijarhalnim ešalonom“. Tim zajedničkim institucijama Mor ponovo uspostavlja uzajamnost i učešće dobara i vrednosti koji su bili uobičajeni pre uvođenja novčane privrede.

S ovom novom prostornom dimenzijom dolazi i nova uniformnost, pa i novo sivilo i monotonija. „Onaj ko poznaje jedan od tih gradova“, primećuje on, „poznavaće ih sve: toliko su oni slični, osim onde gde to priroda zemlje ne dopušta“. Isti jezik, isto ponašanje, običaji i zakoni. Sličnost u izgledu – bez raznolikosti u urbanim strukturama. Iste ulice (isti „šoping molovi“), ista korupcija, identične slabosti, isti strah podanika od gubitka prisutnosti u potrošačkoj gunguli… Nema raznolikosti u odeći, nema raznolikosti u boji. To je nova crta: crta standardizacije, sabijanja i kolektivne kontrole – kvekersko ili čak zatvorsko sivilo. Je li Utopija – „dobro mesto“?

Možda se Mor unapred pomirio s vremenom despota koje se iza brda budućnosti naziralo, iako je on lično bio spreman da se suprotstavi svakom despotu? Šta ga je nateralo da pomanjkanje raznolikosti i izbora proglasi u bilo kojem smislu idealnim zahtevom? Je li on, još intuitivnije, naslutio koliku će cenu naše vreme na kraju morati da plati za svoju nehumanu politiku i privredu eksploatacije malih zarad blagostanja velikih? Je li i on stoga bio spreman da u ime apstraktne pravde plati tu cenu, ma koliko ona bila visoka s obzirom na ostala dobra koja su podjednako neophodna za ljudski život? Na ta pitanja nije nam ostavio odgovore. Moramo se sami snaći, pitanje je samo koliko smo spremni za istinu.

Neki odgovori su se sami nametnuli. Želja za prevlašću nadišla je dobre želje i verovatno u samoj ljudskoj prirodi počivaju odgovori na pitanje zašto Utopija nije uspela, ili upravo jeste, ako do izvesne mere uprostimo činjenično stanje sveta u kome živimo. Nije li američki melting pot zapravo stepenica ka takvoj uniformnosti i nije li olako proglašavanje čitavih naroda za ratne zločince, hulje i lopove crta jedne nove vizure, koja podrazumeva i odgovarajuću kaznu? Škopljenje svih nacija i nacionalnih posebnosti i osobenosti zarad nekakvog višnjeg jedinstva samo je korak ka novom totalitarizmu jednakosti, u kome će neki biti „jednaki“ više, a neki mnogo manje, a svi zajedno istinski jednaki samo u poniženju. Ako nije tako, zašto je na sva usta izvikan Solženjicinov projekat prema kome budućnost sveta treba da počiva na uzajmnom poštovanju prava svih nacija, čak i „mikro“ naroda, i nije li olako etiketiranje pojava koje se ne slažu s našom sopstvenom predstavom o nama samima upravo karakteristika utopijske uniformnosti? Individua se utapa u beslovesni kolektivitet, gubeći sve svoje božanske osobine, dok pripadnost „svetskoj porodici naroda“ predstavlja stapanje u masu kojoj je, što možda paradoksalno izgleda, upravo prethodio komunistički eksperiment ukidanja nacija. Balkanski ogledni poligon poslužio je baš u tu svrhu: potrebno je bilo prikazati svetu šta znači međunacionalni rat i da sama činjenica da si Bošnjak, Srbin ili Hrvat znači da svoju sreću vidiš u tuđoj nesreći ili čak fizičkom nestanku. Da tragedija bude veća, te „projekte“ su vodili domaći „operativci“, koji su komunističku ideju o jednobojnom gledanju na stvari primenili kao nacionalnu osobenost. Možda sve, opet, ne bi bilo toliko tragično, da se tom jednoumlju nije priključio narod, koji je takvu ideju takođe nasledio iz primitivizma jednoumlja internacionalisticke ideologije ili nacionalnog „grupisanja“. Zašto male nacionalne prćije moraju da budu etnički čiste, da li se tom nametnutom kompaktnošću ispunjava uslov „multikulturalizma“ i da li u jednoobraznom životu vladaju veća sreća i bogatstvo od onih koji traju u multietničkom mnoštvu, ili su takve zajednice lakše za pretapanje? Ali zaboravili su najvažnije lekcije. Komunizam je propao kao projekat, ali je opstao kao mentalni sklop, kao model mišljenja. Demokratija postoji samo u slabostima autoritarnih političkih „elita“. Ukratko, sve može da propadne, samo mržnja ostaje i traje. Iz perspektive gorkog iskustva i nepopularne istine utopija je samo želja da nam ne bude onako kako znamo da će nam biti.

Upravo zbog toga predstvanike, ministre i premijere zemalja Centralne i Istočne Evrope koji su protutnjali kroz Beograd vidim kao predsednike „odeljenjskih zajednica“ nekih malih đačkih „patrijarhalnih ešalona“, koji su došli da vide ono što čuju i da to sve ispričaju u svojim zemljama.

Mađarski pisac Šandor Marai kaže da bez zajedničkog jezika nema zajedničke Evrope. „Poslednji put je latinski bio ona kopča koja je spajala evropsku kuluru u neko duhovno jedinstvo. Ova kopča je polomlјena: razorilo ju je nacionalno častolјublјe. Bez zajedničkog jezika nema Evrope, jedino postoje nacije koje se mrze na četrdeset jezika.“ Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko lјudi. To nisu duše onih „podmuklih bakala sa glupim osmesima“ (Sioran) a ni njihovih srpskih domaćina.

Srpski političari, bez obzira na pompezne izjave i karikaturalnu ozbiljnost, izgledaju kao prodavci suvenira u Knez Mihailovoj, koji nude opančiće i med za potenciju izraubovanim babama i dedama što glavinjaju ulicom u varljivoj nadi da se od smrti može pobeći, jer u Utopiji nema smrti, ili ona bar nije toliko važna – kao ni život, uostalom. A jedno bez drugog ne ide.