Ne verujem da je iko, poput pisca ovog dnevnika, živeći u zemlji gde je istorija pretvorena u književnu fikciju, a politika i ideologija u mitologiju, uspeo da izbegne neko zaboravljeno provincijsko mesto u kome se na gradskom trgu nije baškario spomenik „junaka“ toga kraja, ili nekog revolucionara u čiju je skulpturu ili poprsje vajar programski patetično i umetnički problematično pokušavao da ugradi „revolucionarno nasleđe“. Skulpture bombaša, miraljezaca, „mučenika vere u bolje sutra“, obično bez imena i prezimena, ili (zbog ustupka lokalnom mitu) s obeležjem lokalnog heroja, svedočile su jedno doba u kome je svaki pokret bio bežanje od sudbine, a posledica neuspešnog bega i uspešne smrti magično se pretvarala u mit. Međutim, poroznost mita ogleda se u neminovnom ubrzavanju istorijskog vremena nauštrb mitološke nadgradnje. U takvim slučajevima se i sam mit urušava u sebe, kao za vreme rimskog protektorata nad grčkim provincijama, kada su vajari samo menjali glave na postojećim statuama, jer nisu mogli da postignu da naprave čitavu statuu za, na primer, upravo postavljenog prokuratora, čija će vlast trajati koliko i samovolja onoga koji ga je postavio.

U svakom slučaju, ako se izuzmu politički i mitološki „repovi“, činjenica je da je postojalo vreme u kome je šansa da se nečiji život „okameni“ bila neka vrsta izvesnosti. Danas je televizija preuzela sva svojstva mitološkog medija, vorholovskih „petnaest minuta svetske slave namenjene svakom stanovniku planete“ jedina su izvesnost i surogat hipertrofirane večnosti. Naravno da su želje potekle iz blazirane gomile anonimusa obrnuto proporcionalne društvenim i istorijskim procesima, priželjkivanje spomeničnog oblika materijalnog trajanja poraslo je do neslućenih razmera, ili, možda, upravo slućenih… Obeležje našeg doba nije pokušaj personalizacije okamenjivanjem nečije egocentrične želje ili straha i kukavičluka onih koji tu želju nisu sasekli ili bar ismejali, već upravo utapanje ličnosti u mnoštvo sličnih laži o egzistenciji, herojstvu, vizionarstvu. Drevna je mudrost da „nokti i brada rastu do smrti, a ime posle smrti“, ukoliko, naravno, postoji razlog za pamćenje, dobra i zla – zar ima razlike u vrsti terora.

Dvadeseti vek se u većoj meri od svojih prethodnika, tačnije, u potpuno pragmatičnom smislu, suočio s „pobunom masa“ – depersonalizovanošću koja je stala na mesto herojske individualnosti, pogotovu onda kada su ratovi postali industrijska grana, a društveni procesi potpuno potpali pod vlast „demokratskih elita“. Svi narečeni (i oni drugi) istorijski počeci novog doba na kraju srednjovekovnih i starovekovnih trauma stekli su se upravo u vreme posle Prvog svetskog rata. Jer, početak dvadesetog veka jeste samo kraj dugog umiranja vrednosti stare Evrope. Ali, novo doba počinje tek posle Velikog rata i zato za dvadeseto stoleće filozof Lajoš Sabo kaže da je „kasno rođen vek“. Nakon prvog svetskog sukoba, društvo beleži potpunu pomamu za građenjem spomenika „neznanom vojniku“, u čijoj su se simboličkoj teksturi, poput onih već pomenutih, stekli svi napori i želje da se narodima terora bivših carevina i novih demokratija objasni ideja stradanja „za slobodu“, ili da se samo naglase buduća stradanja. Ali takve spomenike su podizali i poraženi, doduše ne tako grandiozno kao pobednici, podsvesno anticipirajući tezu da su u novovekovnim ratovima svi u skoro istoj meri i gubitnici i dobitnici. Uglavnom, uz izvesna uprošćavanja, svi dobijaju kakav-takav mir, a gube jedini život i identitet. „Neznani vojnik“ je junak loše savesti tvoraca ratova, privilegovane manjine koja sedi na tronu boga Marsa, ali on je junak i vojnih begunaca i simulanata, jer nema ime, on je žrtveno jagnje koje ima neverovatno mnogo dželata – prvosveštenika iz svih društvenih sfera. Najjeftinije rešenje je bilo da mu posle rata društvo podigne spomenik u čiji će postament ugraditi svo licemerje mase (čitaj: naroda), u koju su se sklonili sve niskosti, gramzivosti i kukavičluk.

Pa čak i posle najnovijih ratova i (malo)građanskih sukoba, spomenici su uglavnom (polu)umetničke simbioze onoga što naručilac spomenika, uz neophodnu dozu nacionalne patetike, smatra da je narečeni rat u istorijskom kontekstu značio i neophodne doze nacionalne patetike (finansijska sredstva se uglavnom obezbeđuju iz „onoga što je rat doneo“). Nisu u pitanju samo beznačajnost ljudskog života ili neka stvarnosna banalnost već i sveprisutno osećanje besmislenosti i nemanja intorspektivne snage koja bi toj beznačajnosti dala nekakav smisleni oblik. Ni istorija više nema kritičnu količinu epskog naboja i snage da današnja posrnuća i tumaranja pretoči u neke nove priče za čitanke i pesmarice. Zato je tu ulogu preuzela sadašnjost sa istorijskim ambicijama: vrednosti postoje samo ovde i samo sada. Nema vremena za čekanje, istorijske priče su dosadne; ubediti rulju da živi u istoriji koja je samo loše prepričana sadašnjost – to je primarni i primerni zadatak svake politike.

Masa zauzima srednji društveni sloj, koji je ujedno i najveći i, u isto vreme, notorni je izazov za sve one koji žele da steknu njeno poverenje. Oko tog sloja se lome koplja agencija za marketing, štabova stranaka, nezavisnih kandidata koji baš i računaju na „običnog čoveka“. Jedina veza koja još uvek postoji između „političkih elita“ i mnoštva opredmećena je u želji „srednjeg“ sloja za svojim parčetom večnosti, za koje se uvek iznova nadaju da će ga ostvariti preko „svog“ političkog favorita ili stranke. Politika je preuzela ulogu Mefistofela koji kuša dr Fausta – simbol svih bezimenih tražitelja besmrtnosti. Međutim, „zlatni srednji sloj“ više nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenom prazninom, a kamoli s nečim što bi u primarnom smislu trebalo da nadiđe njegovu malograđanski objektivizovanu realnost. To „nešto“ što se obično nalazi u floskulama mutavih političara i autističnih savetnika ili u programima političkih stranaka, u međuvremenu se pretvorilo upravo u (nisku) meru intelekta i etike malograđanštine i njene samoproklamovane „elite“. Svi politički lomovi i borbe u ovoj zemlji apsurda postaju ironične skaske i vlastite negacije. Očekivana politička pomeranja na srpskoj političkoj vetrometini nikada ne uspevaju, jer iza njih ne stoji lice (ili autoritet ličnosti u širem smislu), već šarenilo i mnoštvo. Mitske projekcije i praktične nesposobnosti – jedno drugo krije, jedno o drugome priča. Procesi oslobađanja postaju procesi porobljavanja. Suštinski se ne može ništa promeniti, jer je nemoguće promeniti narod koji, kakav-takav, još uvek veruje u dobronamernost politike, u koju više ni sami njeni tvorci ne veruju.

Anonimnost je odlika savremenog čoveka, uvek je „neko tamo“ i krivac i žrtva, pametan i budala. Ne krijem, i ja sam se nadahnjivao uspesima ljudi koje nikada nisam upoznao (niti ću). Uvek kada prolazim prugom Beograd–Bar pomislim na bezimene neimare koji su noćima i danima probijali put kojim treba da prođe pruga, na sve njihove radosti, slutnje i tuge. Bezimeni, a stvarniji od svih „imenovanih“. Nemaju ime, ali imaju delo. Invertovani smisao je obrnuta slika očekivanog i priželjkivanog života. Na legendarnoj slici s Neretve, na kojoj Vrhovni Komandant ide na čelu kolone, uvek sam pokušavao da nazrem one ljude iza njega – junake njegove loše savesti. Nisam uspevao, kao što ni sada ne uspevam da iza konkretnih događaja nazrem lice konkretne ličnosti; zombije i ideološke robote ne računam. Spomenik ovom dobu neće biti „neko neznan“, već belina, praznina… Ko je spomenuo Maljeviča?