Istine nisu ni u kom slučaju žilavi Metuzalem, kako ih neki ljudi zamišljaju. Normalno sačinjena istina živi – recimo, po pravilu, sedamnaest do osamnaest godina… veoma retko duže.

Henrik Ibzen, Neprijatelj naroda

Usuđujem se da pišem o ženama, i to ne samo o ženama već i o lepoti. Mora da sam hrabar ili lud, ili obadvoje istovremeno. Pogotovu, toga sam i sam svestan, što nikoga ovim neću zadovoljiti, pametne i misleće ljude (pod ovom formulacijom podrazumevam i žene, prim. P. V. A.) smatram statističkom greškom. Lepe žene neće biti zadоvoljne, jer nisam pisao koliko su lepe, mislim, nisam pisao u zadovoljavajućim hiperbolama i egzaltacijama, manje lepe će mi zameriti što nisam pokazao dovoljno razumevanja, ružne će mi zameriti (nisam siguran da postoje lepe i ružne žene – ljudi, to ću možda da objasnim u jednom budućem tekstu) što sam uopšte pisao, a pre toga – što sam muškarac. Nema mi spasa. I ne želim da se spasem, hoću da sebe bar malo primaknem istini u istoj meri u kojoj ona beži iz ovog sveta, ili je to mi izgonimo, misleći da će nam bez nje biti lakše. Ali, kako reče na početku navedeni Ibzenov junak, dr Stokman: ona (ljudska!) kratko traje, zato treba da se bar sećamo onih malih ljudskih zabluda ako ne možemo da svedočimo velike istine. I to je nešto, neprijatno doduše, kao i svaka istina (Božja) koja oslobađa.

U poslednje vreme shvatio sam nekoliko važnih stvari koje su se do sada kosile sa zdravom logikom. Ali, ako mediji kažu, onda… Dakle, menstrualna krv, sudeći po higijenskim ulošcima iz TV reklama, jeste plava. Verovatno bi prava krv na reklamama asocirala na život, a to nikada nije bila primarna ideja medija. Možda je podsvest ponovo pokazala svoju stvarnosnu eksplikaciju, pa je prevladala naivna vera da plemići imaju „plavu krv“, a rulja crvenu. Matrijarhat ne treba isključivati, možda je moderna civilizacija prema reproduktivnim organima žena i njihovoj higijeni zaista počela da gaji sakralni odnos poštovanja i uvažavanja i stvaranja jedne nove plemenitaške i aristokratske kaste? Šta bi onda bili njena svrha i simboli? Ili je samo posredi bežanje od prave prirode stvari, daleko od života i još dalje od smrti, koju povremeno najavljuje crvena krv. Daleko od fizičkog bola i nadomak frustracije „superiornošću standarda“ modernog života.

U svakom slučaju, ideja majke postoji samo u reklamama za razne mekinje, koje scenski nasmejana deca kusaju za doručak dok ih blaženo gledaju majke doterane i plastično lepe, kao da su upravo sišle s naslovnih strana modnih časopisa. Gde su nestale one umorne i zadovoljne žene (ili je nama samo tako izgledalo ili su one želele da sve tako bude…), koje su nas volele i hranile nas zato što im je stalo da budemo siti, oprani, opeglani i čisti, dobri đaci i pažljivi muževi? Praškovi za rublje koji sami peru, pahuljice na radost dece koja ih prezaslađene kusaju i majki koje ne moraju da im prave prženice, od kojih ne mogu da izluftiraju garderobu i kuću. Ne mislim da treba (i ne želim) da žene budu umorne i prljave, bez frizure, u kompoziciji sa šerpom veličine četnog kazana, s proširenim venama i pijanim muževima u treger-majicama, s cigarom u uglu usana i večitom Politikom u ruci. Želim da žene budu samo žene, lepe zbog toga što jesu to što jesu, a ne nesrećne zbog toga što nisu seksualni simboli senilne civilizacije vulgarne estetike i izopačene aksiologije.

Na naslovonoj strani novogodišnjeg broja Blica pojavila se zlatokosa ministarka u haljini iz Hiljadu i jedne noći. Ipak, nisu mogli da me ubede da je estetsko postalo važan deo srpske politike. Nisu ni zlatokosu, uzaludan je to posao. Estetika je ostala tamo gde je uvek i bila: u poznanju lepote, shvatanju proporcije, građenju ukusa, ili, izokrenuto i pogrešno shvaćeno, u ljudskoj sujeti i budalastom samopouzdanju. Lepota je moda na isti način kao što je moda prolaznost. Žene uvek i zauvek ostaju samo žene. Iako, stiče se utisak, da se veoma trude da zaborave svoju uzvišenost i ontologiju postojanja. Misle da će tada biti lepe – što jesu po definiciji – a postaju samo glupe tačnije naivne, približavajući se muškom stereotipu i ubeđenju. Svako srlja u svoju suprotnost. To više nije pitanje lepote, već smisla. Lepota više nije božanski, već estetski ideal. Ona više ne obavezuje postojanjem i ne potvrđuje se duhom; ovde ne računam na „duh vremena“.

Nekoliko sedmica nakon pojavljivanja naslovnice sa slikom za zidove karavan-seraja, naišao sam na naslov u novinama, „Neobična lepota običnih žena“ („neobično“ kao izgovor, a „obično“ kao osuda). Članak je afirmativan; o ženama koje su lepe iako nisu deo industrije mode i lepote; tačnije, istinski lepe. Oni koji maskiraju istinu, proglašavaju je „neobičnom“. Samo ako se ne čudimo „običnom“ ili ne divimo „neobičnom“ zato što ga ne razumemo, samo tada lepota neće biti teror, a ružnoća izgovor. Ako svemu dodamo uticaj „ružičastih“ kanala, televizijskih vašara skupa s krivim ogledalima i nakazama freak showa, te raznih „rijaliti“ programa, onda dobijamo pravu sliku terora, poraza društvenih vrednosti, nestajanja obzira, mere i normalne komunikacije. To je, navodno, glamur; neke se emisije tako i zovu, ili „glamur“ imaju u nazivu. Ali, kako mnoge žene (pogotovu voditeljke pomenutih emisija) više ne poznaju lepotu, tako očigledno i jezik (ne mislim na njihov – „voditeljski“; one su još uvek u sferi instinktivnog: u neverbalnom sporazumevanju sisama…) polako zaboravlja značenje. Glamur nije gubljenje forme, preterivanje i izlaganje jeftinih fetiša i „statusnih simbola“, napamet naučenih modnih mantri i imena modnih brendova… već najveći estetski doživljaj postojećeg. Zato je verovatno potreban toliki i takav medijski pritisak da bi se isprovocirali pogrešna slika i značenje i podstakao zaborav glamurozne lepote porcelanskih žena, proporcionalnih i prirodno lepih, bez sisa za koje ovima današnjim treba dozvola za nošenje oružja. Televizija je odavno postala kauč iz psihijatrijske ordinacije, samo što s druge strane nije dr Frojd, nego gledaoci konzumenti kompleksa u procesu poistovećivanja.

Onda nije nimalo slučajno da „teror lepote“ podrazumeva askezu i izokrenute ideje vrednosti. Pitanje je dana kada će majke iz reklama za ovsene pahuljice početi da seku prste svojim ćerkama jer su im (zbog istih pahuljica i viršli bez mesa) stopala veća od Pepeljugine cipelice koju je izmaštao neki pomereni dizajner Diznijevog studija ili neki modni kreator koji tajno masturbira dok čita „Ivicu i Maricu“, zamišljajući ih sve zajedno u (homo)seksualnom grču s vešticom i lovcem iz „Crvenkape“. Modni kreatori su uglavnom homoseksualci, koji od žena pokušavaju da naprave muškarce. Perverzija istrošene seksualnosti i ustreptale homoseksualnosti, mršave devojke s propalog kastinga za film o logorima smrti ili horor u kome se mase ubijaju zbog jednog hleba, sve je to anoreksična slika civilizacije preobilja: hipertrofirani moral naspram bezmerja, „estetika“ naspram etike i vrednosti normalnog života u kome žene ne moraju da jedu jednom sedmično da bi bile lepe. Jer, tada nisu ni lepe ni srećne; gladne svakako jesu i nevoljene od muških primata koji su poverovali televiziji da je takva inkarnacija žene moguća i, još crnje, lepa.

Nisam ženomrzac i mislim da su i pored ogromnog truda da prikriju prirodnu lepotu neke manekenke još uvek lepe. Nadam se da ih nisu ubedili da su zbog toga manje uspešne, kada već nisu mogli da ih pretvore u dečake. Takođe se nadam da će napokon shvatiti da su samo čiviluci u velikoj robnoj kući „što besmislenije to skuplje“, u koju se svet pretvorio. Mogu da zamislim kakvo bi zgražavanje izazvala pojava istinski lepe žene, bez šminke i tela malog pothranjenog dečaka, kada bi prošetala pistom u pauzi „fešn vika“ u EPP-u normalnosti. Uvreda prve vrste svih prisutnih, skandal! Neko se drznuo da ih podseti na sve ono od čega žele da pobegnu, neko se usudio da arenu u kojoj se gube oblici i onotologija života nazove pravim imenom, pokazujući sebe, svedoka Božje promisli, prirode i, zašto ne reći, želje i strasti.

Gledanje modnih kanala takođe je prikrivena perverzija, koja se ne može sakriti, kao kada gledate gladnu decu Afrike. Čudna je ideja pripadnosti svetu čije je postojanje jedino u nedostižnom, u onom što potpuno remeti osnovnu ljudsku prirodu – nesavršenost. Umni ljudi žele da budu umniji, bogati bogatiji, niži viši, debeli mršaviji, samo oni koji diktiraju modu žele da ne budu to što jesu, na najvulgarniji način; pokušavajući da lične frustracije, nedostatak talenta, nepoznavanje forme i suštine proglase za vrhunski estetski doživljaj i nivo. To nije samo  „pusta“ želja već prečica ka pomerenoj slici sveta, pobuna protiv Boga, kreacije, promena oblika (što nije strašno) i smisla (što je najstrašnije). Anđeo svetla nije prognan s nebesa zbog pijanstva i kocke, već zbog toga što je hteo da bude kreator – da preuzme ulogu Tvorca. Takvi su pokušaji uvek surovo kažnjavani i nažalost i sada će, bulimijom ili anoreksijom kao akontacijom za kaznu, te nesrećom gubitka pravih osećanja, koja nas ljude („debele i ružne“) čine ponekad srećnim, često tužnim, a ipak ljudima – ipak!