A šta ako
Nema zaborava,
Ako je to
Samo
Vječna igra kruga?
A šta ako
Tamo
Ispod trava,
boli ova
Ista ljudska tuga?

Vitomir Nikolić, „I opet jesen“

Kada sam bio mali, roditelji nisu hteli da mi kupe psa. Živeli smo pored zgrade Opštine i njihovo obrazloženje je bilo da bi pas svojim lajanjem uznemiravao vredne opštinske činovnike. Nisu me ubedili da bi moj potencijalni ljubimac nadlajao večite parničare iz Opštinskog suda, koji su se, pogotovu za vreme toplijih dana, kada su prozori bili otvoreni, mogli čuti kako nižu dokaze svoje „nevinosti“ začinjene sočnim psovkama i glasnim osporavanjima tuđih argumenata. Tada sam naučio šta su mogućnosti jezika, agresivnost laži, subjektivna istina, bahatost sudija koje su personifikovale vlast, uzaludnost reči, bogatstvo psovki, mnoštvo karaktera, lažna zaklinjanja… Ne verujem da bih više naučio od psa. Ili je to možda kao kod Isaije Berlina (Krivo drvo čovečanstva), koji ljude, odnosno pisce, deli na „lisice“ i „ježeve“. Prvi znaju svašta, znači, lukavi su, drugi znaju samo jednu stvar, ali ta stvar je najvažnija. Ja sam negde između jednih i drugih, bliži drugima, samo što su moje bodlje okrenute ka unutra. Elem, nisu mi kupili psa, pa sam počeo da sakupljam značke, gramofonske ploče; stripove (pogotovu Alana Forda) već sam skupljao.

I počelo je kao obična pasija, tu i tamo poneka značka na poklon od onih koji su znali za moj hobi, malo razmene s drugovima koji su ih isto sakupljali, nešto sindikalnih i partijskih egzemplara s minijaturnim lentama i budalastim parolama o jedinstvu i snazi socijalizma, poneka doneta s ekskurzije… I tako, kolekcija se uvećavala. Na početku drugog albuma, u našem malom mestu pojavili su se Rusi. Mislim, Rusi su bili tu da nas oslobode (tada još nisam bio rođen), pa ih nije bilo neko vreme, pa su došli ponovo, onda kada su počeli da oslobađaju sebe i da posredstvom „Intursa“ posećuju druge socijalističke zemlje. Put ih je vodio kroz naše mesto, kroz baštu kafane „Muzej“, do ručka i predaha. A u bašti smo bili mi, klinci sa samo jednom frazom koju smo znali na ruskom: „Pažalust, značok!“ (Ne znam kako se ovo piše na ruskom.) I oni su nam davali razne značke, velike i male, lepe i manje lepe, s lentama, srpom i čekićem, udarnicima i visokim pećima, partizanima i avionima. Nikada mi nije bilo jasno zašto je socijalizam proizvodio toliko značaka. Verovatno zbog toga što su socijalistička društva tog perioda bila u permanentnom (polu)ratnom stanju, „spoljni neprijatelj“ nije radio ništa drugo osim što je smišljao diverzije kojima će uništiti socijalističke „rajeve“. Verovatno su značke bile akontacija za ratna odlikovanja, kao što su farmerke i najlon čarape u suprotnom smeru bile predujam za kapitalizam. Laž je imala dva lica, lepše i ružnije, zavisi od toga s koje strane gledaš.

Zašto pišem o svemu ovome? Jednog dana sam od debele Ruskinje dobio značku: zvezdu, u čijoj je sredini bio reljefni lik dečaka s loknicama i naivnim pionirskim osmehom, koji nije skrivao odlučnost i rešenost da „dobro uči i marljivo radi“. Značka je bila, u stvari, stilizovano odlikovanje, s gornjim i donjim delom i malom lentom. Ne znam ko je bio taj dečak na toj lepoj znački koja je zauzimala počasno mesto u mojoj kolekciji. Godinama kasnije sam sve više verovao da je upravo to Pavle Morozov, čuveni Pavlik, koji je policiji prijavio svoga oca, učesnika Oktobarske revolucije, da šuruje s kulacima. Bila je to godina intenzivne kolektivizacije, 1931, Pavlik je svedočio protiv oca i tražio od sudije maksimalnu kaznu. Tata je otišao na „službeni put“ na deset godina. Posle nekog vremena, Pavlik je nađen mrtav; najverovatnije se ubio pištoljem koji je dobio na poklon od političke policije GPU, ali ta istina nije odgovarala mitu koji se upravo stvarao. Za ubistvo su optužili njegovog dedu i još neke rođake, koje su postreljali po kratkom postupku. Posle je Pavlik postao nacionalni heroj, pisane su knjige i priče o njemu, mit se gradio polako i stameno, komponovana je opera o njegovom životu, u Moskvi je podignut spomenik koji su poklonički pohodile čete pionira, učeći lekcije kako se Staljin i komunizam vole više od sopstvenog oca. Koliko se sećam, naši pioniri su spasavali dede, ili je bilo obratno, ne znam samo šta je logično?

Da li je čitava ova priča „zidanica na pesku“ ili „kula u vazduhu“? Ako jeste, zašto se tako dobro drži i danas, kada smo Pavlika zaboravili (tu ne računam sebe, jer pamtim razne gluposti), ili kada ga je naša savest upamtila? Možda već ovde pokazujem elementarnu neiskrenost roditelja, jedino porodično nasleđe koje je izvesno mnogo vrednije od nekretnina ili porodičnog nakita. Da li mi u životu i radimo nešto drugo osim što izdajemo vlastite očeve? Njih kao emociju prošlosti i sebe same kao bol stvarnosti. Hoćemo li na taj način osvojiti budućnost, ili je ona već osvojila nas time što nas je naterala da izdamo prošlost? Da li na taj način uspevamo da postanemo deo društvene patologije i tumači zablude od koje smo bežali jer nas je proganjala u odnosu s našim roditeljima? A oni (ili mi, kao da ima razlike) pokušavaju da usreće živote svoje dece idejom sreće koja se kod njih nije primila. Sve ono što nismo želeli postali smo upravo onda kada smo budućnost koju nemamo poželeli i namenili svojoj deci. Zašto ih spremamo za svet koji smo potrošili u svoje ime, a želimo da mu damo njihovo, da mu podarimo sudbinu njihove budućnosti? Svako nasleđuje samo sebe, krivicu ostavljamo drugima, to je jedino što roditelji nasleđuju od nas. Nismo baš svi Pavlik, ali je izdaja uverenja drugo ime za dobre namere, ili možda prvo ime za ljubav. Da li je to neophodna žrtva, ili samo kukavičluk koji nam ne dozvoljava da priznamo da smo lošiji od svojih roditelja i da ne možemo ubediti svoju decu da smo bili bolji od njih?

Možda su naši roditelji samo ljudi koje je oslabio život, možda opraštajući njima za sve ono čime su pokušali da nas usreće (naivno), opraštamo nekim budućim vremenima u kojima će naša deca gledati na isti način našu posustalu životnu vitalnost i kukavičluk starih ljudi. Ne žalim za svim gorkim rečima koje sam izgovorio svojim roditeljima, ne ljutim se zbog onih koje će mi „prilepiti“ moja deca. Optužbe su iste, zablude takođe, samo mi nismo isti; jednom smo deca, drugi put roditelji. Treba da shvatimo greške prvih, ali i da razumemo odgovornosti drugih – jer smo sada ipak samo drugi. Na prvom mestu su su deca, ali ne kao kod Crvenih kmera, već kao kod Srba, koji su se razmnožavali iz ljubavi, a ne iz potrebe. Ljubav nisu znali da objektivizuju, a potrebu da prepoznaju. Mladi u svojoj naivnosti i stari u svojoj drevnosti i osećanjima, precenjenim ili potcenjenim, kao da je bitno.

„Da li bi mi otvorio vrata jedne noći (bez meseca), ako bih bežao pred poterom?“, pita jedan bivši oficir klinca u šumadijskom selu, tražeći najveći dokaz obećanog prijateljstva i požrtvovanja. To nisu srpski hajdučki motiv i razbojnička logika i karakter, već ljudska mera straha i herojstva da se usprotiviš silnima i da zaštitiš slabe. Da li bih otvorio vrata svom ocu, progonjenom mojom savešću bludnog sina koji nalazi bezbroj načina i izgovora da se ne vrati istini, zato što je odrastao i ne želi da prizna da su mu se ideali utopili u bezdanu koji je za njega iskopao otac, a za ovoga njegov otac, i tako sve dalje u prošlost i budućnost? Niko više ne želi sebe u sebi, već sebe u drugima. Ne možemo u sebi da živimo kako treba, a hoćemo da to radimo u svojoj deci. Mislim da je dovoljno samo da ih volimo onom zaboravljenom ljubavlju naših roditelja, za koju stalno pričamo da nam je bilo premalo. Zato je ljubav, jer je uvek ima malo.

Možda je ovaj tekst previše sentimentalan, ali možda i nisam mogao drugačije. Oprostio sam im odavno to što mi nisu kupili psa, pa sam zbog toga morao sam da shvatim šta je vernost, bez ičije pomoći ili primera. Odlikovan sam još u detinjstvu ordenom Pavla Morozova, ispred provincijske kafane. Ostalo je još samo da pređem taj prag kafane i izdaje.