Nisam odrastao u vreme onih romantičnih generacija koje su se igrale klisa, bacanja kamena s ramena i ostalih čobanskih igara. Mislim, nisam bio čobanin – sad sam čobanin, mada poistovećen s ovcom (možda jednoga dana uznapredujem u ovna, ali to ne menja čupavu ontologiju života), kada vidim ko ima formalnu vlast nad mojim guravim životom – ali ovce nikada nisam čuvao (verovatno ih ne bih ni sačuvao, ni one nacrtane). Međutim, u toj individualnoj i intuitivnoj kompleksnosti upravo se i kriju osnovne smislene zakonomernosti simbioze života i igre.

U drevnim igrama, koje su svoju metodičko-motoričku postavku crple iz okoline i životnih rituala, koristeći se pomagalima koja su bila nadohvat ruke, jedini limit i mera uspešnosti bili su profilisani psiho-motoričkim mogućnostima samog igrača. Dakle, oprema, dopinzi, visinske i nizinske pripreme, brzina vetra i nivo adrenalina nisu uopšte bili presudni. Naravno da je u tim okolnostima igra bila elemenat koji je nadopunjavao i obogaćivao život, čineći ga, u toj kreativnoj uzajamnosti, mаlo boljim i donekle smislenijim. Nesumnjivo je da su u tim vremenima igru prožimali i inspirisali mitologija, predanje i onaj njegoševski pozitivni nihilizam da će biti „što biti ne može“, pa su samim tim generacije klisa, „kalema od konca“ i „šerpica po pesku“ bile sposobne da nadograde svoje znanje i primordijalne kreacije i stvore grandiozna dela, kojima se služi čitavo čovečanstvo. Uz izvesna uopštavanja, čitav korpus naučnih i književnih dela nastao je kao posledica neke od igara. Naime, veoma mali broj ljudi zna da je Nikola Tesla pored matematike studirao i filozofiju, naizust je znao svoje omiljeno književno delo, Geteovog Fausta, a skicu asinhronog motora nacrtao je štapom u pesku dok je šetao parkom. Albert Ajnštajn je svirao violinu u jednom amaterskom bečkom orkestru (ovde nećemo ulaziti u deo njegove životne priče s našom Milevom Marić – matematika može da bude ljubav, ali ljubav nije matematika). Poznata je anegdota da ga je dirigent, kada je otkrio da falšira, prilikom jedne probe ukorio rečima: „Gospodine Ajnštajne, pa vi uopšte ne znate da brojite!“ Godinama kasnije, na pitanje jednog novinara o suštini Teorije relativiteta, Ajnštajn je odgovorio: „Ni meni tu nije baš sve jasno da bih mogao da vam objasnim, ali bih mogao to da vam odsviram na violini.“ Ovakvih primera je mnogo: od Meri Šeli, žene čuvenog pesnika Persija Šelija, koja je za opkladu napisala Frankenštajna, do poznatog matematičara Luisa Kerola, koji je svojom Alisom u Zemlji čuda postavio univerzalne umetničke i matematičke paradigme i alegorije koje i danas opčinjavaju i tumače i čitaoce. Ali zašto ovde razmišljam o svemu tome?

Pre nekog vremena svratio sam slučajno u jednu „igraonicu“. Upravo ovaj kolokvijalni naziv govori dovoljno o tome da jezik (ljudi) više nije u stanju da imenuje suštinu stvari i pojava, već samo njihovu spoljašnju sliku ili intuitivnu asocijativnost. Video sam sve te mlade posvećenike sveta elektronskih himera i kompjuterskih simulakruma. Toliku predanost, posvećenje i nezainteresovanost za okolinu nisam video ni kod monaha i pustinjaka, pisaca i naučnika, onih koji su svoje delo poistovetili s misijom i smislom života. Tada sam prvi put sebi postavio pitanje koje glasi kao naslov knjige Filipa Dika po kojoj je snimljen antologijski film Blejd raner: Da li androidi sanjaju električne ovce? Granica između simulakruma i života je potpuno nestala, a stvarnost je postala sasvim relativna kategorija, čija se „opipljivost“ meri rezolucijom ekrana i mogućnostima grafičke kartice.

Međutim, nije me samo to obespokojilo, budući da ne spadam u apsolutne mračnjake koji nikakvu evoluciju u društvu ne prihvataju, mnogo više me je naterala na razmišljanje sama postavka pomenutog simulakruma. Naime, svi znaju za matematičke odrednice konačnosti i beskonačnosti, ograničen broj permutacija, koji može samo da teži beskonačnosti, ali koji nije beskonačan, naprotiv, čak i beskonačnost poseduje neku vrstu matematičke konačnosti. Ali upravo u tome i jeste kvaka: u krajnje uprošćenoj i algoritamskoj težnji za beskonačnošću, koja u sebi emanira i nosi sve moguće životne konačnosti i ograničenja. Osvajanje novih nivoa tiče se pre svega iskustva  i predvidljivosti. Ako bismo išli dalje ka suštini, došli bismo do manje ili više komplikovanog kompjuterskog algoritma, koji bismo mogli i da promenimo po sopstvenim potrebama. Ali to opet neće biti ono osnovno arhaičko-alhemijsko jedinstvo „učenja s duhovnom namerom“, koje savetuje: „pogledaj sve, i što je dobro  ̶  zadrži“. Osnovne namere za ostvarivanjem integralne ličnosti u jednokratnosti i neponovljivosti ljudske prirode više nema, ali, istini za volju, izvesna identičnost ovih igara i njihove alhemijske „konačnosti“ sa životom ipak postoji. Igrice i život su na isti način ograničeni; neki nivoi se ne mogu preći ako se ne poseduju tajne veze, znanja i linkovi, i to, naravno, s moralom i ličnim sposobnostima nema veze. Oportunistička prečica između „jesam“ i „biti“ daleko je jednostavnija i primerenija u kontekstu elektronskih himera nego u stvarnom životu; svi prosečno inteligentni ljudi u stanju su da svoje instinkte projektuju u relacije u okviru kojih mogu da osvajaju i da budu osvojeni, da ubijaju i da budu ubijeni bez bilo kakvih posledica, jer uvek postoji „game over“ kojim se život ne završava i „play again“, kojim uvek može da se počne iz početka. Naravno, bez bilo kakve odgovornosti, karmičkog i moralnog greha. Iluzija života se multiplikuje na putu sintetičke beskonačnosti i ponovljivosti. Na primeru prvog postelektronskog i kvazietičkog bombardovanja Jugoslavije to se moglo jasno videti. Zbog toga nisam ni osećao mržnju prema napadačima kao prema pravim ratnim neprijateljima; znao sam da generacija dece odrasle na „Majkrosoftovim“ iluzijama igra još jednu od igara, u kojoj će im, na kraju, ako je budu dobro odigrali, biti omogućeno da se upišu na listu najboljih igrača.

Moderan čovek traga za senzacijama, a svi spomenici i znanja „arhaičnog“ doba izgledaju suviše jednostavno i obično, zato što su plod suštinskih zanosa, koje moderni čovek nema i zbog toga mora stalno da izmišlja nešto svetlucavije i lažljivije (nisam spomenuo ni Beograd ni vodu). Ali vrhunske domete u nauci i umetnosti još uvek će postizati samo oni  ̶  ako ih još ima  ̶  koji na potoku prave vodenice ili klikere u džepu zamišljaju kao čestice nekog kosmičkog elementa i, u svojoj božanskoj otvorenosti, nijedno znanje ne smatraju beskorisnim, čak i ako na prvi pogled nije upotrebljivo.