Nestankom kraljevina i svođenjem evropskog plemstva na paradne počasti i relikt prošlosti koji još uvek plamti iz požara buržoaskih i proleterskih revolucija, iz života svagdašnjeg izgubilo se jasno pozicioniranje na plemstvo i plebs. Rizikujući tužbu nekog dežurnog humantiranog protivpožarca, koji će me zbog sledeće teze prijaviti dežurnoj službi Helsinškog odbora, smatram da je takva vrsta organizacije bila prirodnija (nisam rekao bolja, neka izvine konformisti). Centar moći i simbol autarhične vlasti – dvor, koji je često bio sinonim za gradsku tvrđavu, rasuo se i atomizirao na mnoštvo manjih simbola, koji su se kasnije zvali društvene institucije ili porodice, svejedno. Za vreme pošasti i varvarskih napada, običan čovek više nije mogao da se skloni iza zidina zamka lokalnog vlastelina. Naprotiv, on je upravo bio isturan da primi sve ono što je novovekovni vlastelin svojom bahatošću ili glupošću zaslužio. Luis Mamford kaže da je „varoš uveličana kopija žene“ (verovatno se progresivno uvećava i sve drugo; osobine „posrnulih žena“, na primer). Možda to ima veze s grehom, a greh još od Edenskog vrta ima veze sa ženom (iako je za sve, za ljubav, mržnju pa i za greh, potrebno dvoje). Kako god, pored narečene simbolike, važna je i pomenuta simbolika moći i njenih oltara – šaltera i matičnih biroa, institucije koja je doživela parodični vaskrs u svetlu modernog doba.

No, za ovu priču je mnogo važnija – pored mitološkog značenja „večnog ženstvenog“ – simbolika samog dvora, koju je suvereno preuzeo glavni grad, postajući matrica i etalon svega onoga što propisuje kodeks građanske i političke poslušnosti, promovisan i propisan u (sub)političkim i (sup)kulturnim institucijama angažovanim na održavanju dvorskog života. Nekada se za onoga koji ide u Beograd na školovanje govorilo: „Ide da uči za Tita!“ I zaista se iz perspektive provincije mnogo jasnije videlo nego s lica mesta: postojao je dvor – Beograd, i operetski lik kralja – Josip Broz, mnogopoštovani Tito. Glavni grad je imao centralnu društvenu i političku ulogu. Bila je to obmana kolektivizacije i ideološkog marketinga, ali sve obmane u sebi imaju zrnce istine i sve su sladunjave i lake za varenje i uspavljivanje u iluzijama. Jer i komunisti, utonuvši u svilene čaršave i naručje balerina i tek opismenjenih drugarica, sekretarica iz poražene klase, u uštirkane kragne i fraze, postepeno su popuštali dizgine. Privid reda i zakona povremeno su remetile dvorske spletke, ali i građenje „novog“, socijalističkog čoveka. To je isto ono (polu)biće koje je evoluiralo u posvećenika „evropskog puta i reformi“. Lice i naličje dvora i karaktera vlasti. Kao što je u starom Rimu Komod, najobičniji razvratnik, bio kudikamo popularniji nego Pertinaks, čovek častan i pošten. Da bi pokazala koliko joj je Komod miliji, pretorijanska garda je ubila Pertinaksa čim je preuzeo vlast, jer on nije bio zastupnik njihovih obmana, tumač konformizma i služenja gorima od sebe, prividu njihove vlasti i prividu vlastite egzistencije.

U prestonici su, kao zmijin svlak, brzo otpadale provincijske navike, običaji i dijalekti, oblikujući se ponovo prema slici „kraljevskog dvora“.Važnost njene „nacionalne“ uloge ogledala se u tome što je bila vredno oponašana. Poreklo je bilo manje važno. Ne treba posebno apostrofirati da su oni koji su bili sposobniji za tu vrstu mimikrije, zauzimali i više mesto u društvenoj hijerarhiji. Za neupućene: to su isti oni koji su dolazeći u Beograd preskakali tramvajske šine da ih ne udari struja i koji su radeći danju u fabrikama, a noću sričući iz bukvara ili marksisitičkih brošura, popunjavali mesta na prvomajskim paradama ili sindikalnim skupovima, stoički trpeći bedu sve dok ne bi kupili polovnog fiću, perlonsku košulju, cipele „pačiji kljun“, sat marke „raketa“, ili šuškavac, što ih je automatski svrstavalo u red malobrojnih malograđanskih polubogova – dvorskih posvećenika. Odlazeći za vreme godišnjih odmora u rodna sela, posvađani s reakcionarnim roditeljima koji u svojoj „nazadnjačkoj zatucanosti“ nisu shvatali „dikaturu proletarijata“ i „ulogu radničke klase u svetskoj revoluciji“, pričali su zabezeknutim rođacima i prijateljima, uzdišući trudbenički, kako je život u gradu pakao i da bi se sutra vratili u selo da žive kao i oni, samo kada bi svetska revolucija i industrijski progres sačekali malo u svom nezaustavljivom napredovanju. Posle je došla demokratija, a sinovi tih gradskih seljaka postali su demokratske perjanice, koje su osuđivale očeve zbog „komunističke prošlosti“. A onda je došlo OVO, ma kako se zvalo!

A u stvari, sve je stagniralo, pa čak i nazadovalo, osim privida života, koji nezadrživo napreduje u granicama dvorskih opsena. Karnevalska slika mora se svakodnevno održavati novim predstavama, jer brzo kretanje, površno uzbuđenje i opasnost psihološki zaslađuju gorku pilulu autokratske političke discipline. Svakodnevna parada moćnika, angažovanih društveno-političkih radnika, jedna je od glavnih dramaturških postavki dvorsko-gradske scenografije. Vest u žutoj štampi postala je službena informacija najvećeg prioriteta. Surogat života, sjaja i luksuza očigledan je i slučajnom prolazniku, penzioneru, tramvajdžiji, radniku koji se upravo vraća iz noćne šihte. Svi oni učestvuju u spektaklu pretvaranja korisnog i smislenog života u pasivno parazitiranje „rijalitija“, u kome pokušavaju da u sopstvenim životima zaigraju glavne role. A svi oni Adžuvani, „baba-Dudići“, „hadži-Pešići“, preživeli sve okupacije i vlasti, i njihovi trabanti – poluniteligenti na tronovima građanskog dostojanstva, oni su ti koji urbane ale hrane provincijskim talentima kreativnih montanjara, setnih duša pobeglih od malograđanske dosade i smole, od planiranih udaja i montiranih ženidbi, rodbine i sirotinje, nedeljne sreće i večne tuge… Njihove talente i oči pune nade sačekalo je prezrenje onih kojima su samo neki dan ranije otpali rep i opanci.

Ali, da se vratimo starom Rimu, večitom idealu civilizacije i večitoj slici propasti, koju prečesto i prebrzo zaboravljamo. S prvim vekom pre nove ere Rim je ušao u one faze urbanog postojanja koje je Patrik Gids nazvao „parazitopolisom“ i „patopolisom“: gradom parazita i gradom bolesti. Tako je Rim postao „posuda negativnog života“, života koji se okreće protiv samog sebe u nastranim i razornim delatnostima. Rim je (kao i Beograd, i na vodi i bez vode) obnovio i proširio zla kojima kao da su izložene sve civilizacije; u njemu su pronađeni arhitektonski oblik i javni ritual koji favorizuju stalno izražavanje tih negacija. Dvor se proširio na sve sfere života, postao je izglancana slika, prilika i oblik svake posuvraćenosti. Teme „žute štampe“ postale su glavno zanimanje građanstva; sve druge delatnosti služile su posredno ili neposredno u ovoj areni primitivizma. Baš kao što danas „pravi“ život za milione ljudi postoji samo na „ružičastom“ televizijskom ekranu, dok su sve neposredne manifestacije života drugorazredne, pomoćne i skoro besmislene. Rimljani su propali. Nama to za nas još niko nije javio.

Besposlena gomila baza po gradu (dvoru), tražeći negde odavno izgubljeno sopstvo i zavičaj. Polako stiče nemušti osećaj da je integralni deo nečega važnog, diveći se sebi u svim stepenima karikature nekadašnjeg gospodstva, meračeći pred slikom raskoši kao posledicom političkog nepotizma, ketmanstva i licemerja. Samozadovoljno i mazohistički uživaju u predstavi sopstvene propasti i samokažnjavanja. Jednog jutra će shvatiti, kao početkom devedesetih, da su na margini bivšeg života, u redu za mleko ili hleb. Ili ispred totemske ispostave dvora – šaltera, ispred kojeg pogureni čekaju da pošalju pismo deci u neku inostranu zemlju, čije su ime precrtali s dobijenog pisma, ili potvrdu o penziji – jedini pismeni dokaz da su živeli. Oni manje srećni već su ostavili kosti u nekim bezimenim vukojebinama, misleći da time brane sebe i integritet dvora, ne mogavši da shvate, posle uzalud potrošenog života, da se sve to brani isključivo na dvoru. Neki su čekali bombe, upućujući nekim tuđim dvorovima pitanje zašto nas svet mrzi, a ne znajući da odgovor treba da potraže na sopstvenom. Drugi su poverovali da neće biti ponovo prevareni i da šarena laža može biti slatka. Možda i može, ako je ne zagorča talog iskustva i inteligencije, onome ko ih ima, naravno. Ne znam samo zbog koga sada gladuju i koliko dugo mogu da hrane strah ili da ga puštaju da se on hrani njima!

Ostala je izreka: „Lepa ko Jovanka“, iz vremena kada su sve žene nosile punđe kao Jovanka Broz, a muškarci „fronclare“, rupičaste treger-majice, sandale, značke s likom JB-a. Ostali su spomenici nekih bivših života i neki grobovi zarasli u korov, ili oni koji se još uvek kreću, čekajući komunizam, jer, „u komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu“. Ostao je i dvor, s nekim drugim „kraljevima“. Ostalo je pitanje za koje onaj ko ga postavlja misli da odgovorom na njega mogu da se otvore vrata mudrosti: „Šta se priča po Beogradu?“ Ništa!