Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine. 

Josif Brodski, „Savet“

Kao što redovniji čitaoci ovog bloga znaju (a što, inače, i sam potenciram, valjda da bih sagledao dubine zabluda ili naličje istine), odrastao sam u vreme utopijske realsocijalističke bajke, što je u letnjim mesecima rezultiralo time da se naša „mala (osnovna) ćelija društva“ – porodica, priključivala karavanima koji su se polako, kao da idu po zasluženu nagradu ili porciju drevnosti, spuštali slomovratnim putevima ka Crnogorskom primorju. Tek kasnijih godina smo otkrili da su nam Crnogorci „neprijatelji“, a Grci, Turci i Bugari „prijatelji“, a sada su nam ovi prvi ponovo prijatelji, valjda. Radovao sam se moru, tada smo se mogli sunčati i kupati do mile volje, bez opasnosti po zdravlje, tačnije; tu je opasnost izbegavao onaj koji je imao dobar nivo samokontrole, onaj koji je pravovremeno reagovao na treći poziv roditelja za izlazak iz vode, sve preko toga nosilo je opasnost po telesni integritet dece poplavelih usana.

Kasnije sam shvatio da su rituali koji su se odvijali u vreme odmora provedenog na moru bili u stvari matrica idealnog društva, daleko iznad utopijskog relativizma svakodnevice ostalih meseci. Dolazilo se i odlazilo, kako na primorje, tako i na plažu, u određenim intervalima – smenama, obroci su bili propisani „od–do“, suveniri tipski, osećanje posebnosti i zasluženosti odmora dominantno, razglednice, plastične sandale, fotografije na kojima se svi smešimo belim zubima kao crnci u mraku… Svako je na odmoru radio nešto što nije smeo da uradi tokom ostatka godine. Žene su stavljale minivalove, farbale kosu u neke šašave boje, nosile kraće suknje, odlučivale se na „nepristojne“ avanture… Moj otac, na primer, na moru je stalno puštao brkove, podsećajući svakoga dana sve više, kako su brčine rasle, na karpatskog konjokradicu iz filma Cigani lete u nebo. Ja sam nosio lančić, jer nakit, a posebno za muškarce, u školi nije bio dozvoljen. Prestupi kao privid slobode – mi kao korifeji socijalističkog bitništva; s brkovima, lančićima, mekikama, minivalovima…

Ali ipak, surovi automatizam tradicionalnog vaspitavanja dece odvodio me je u krevet s prvim mrakom. Kroz zavesu od šuma mora i pesme zrikavaca provlačila se muzika koja je dopirala s letnjih terasa na kojima su orkestri svirali šlagere preplanuloj publici, koja je tancovala u ritmu sladunjavih melodija. Osećanje da propuštam nešto potpuno ekskluzivno nije me napuštalo, mislio sam da je istinski život igra bosonogih parova, koji u svojim psiho-motoričkim kretnjama u ritmu muzike opisuju suštinski sadržaj života. Mislio sam da je život letnja pozornica – terasa s pogledom u raj ili u „srećnu budućnost“, igra i muzika, bile su tajna znanja, meni još uvek nedostupna. Tada nisam znao da je terasa prepuna prerano ostarelih lakonogih „briljantinskih“ švalera, žena bivših mladosti i mladih koji su svoju fiziološku mladost razmenjivali za život u kojem će obredna inicijacija odlaska na more, u kafanče na uglu na „deset s lukom“ ili na sindikalnu igranku, biti najuzvišenija vrednost. Neminovnost prolaska života i podsvesno znanje da se na život ne može uticati stvorili su od njihove igre mučaljiv ples sličan onome kojem su pribegavali ljudi koje ujede otrovni pauk crna udovica, jer se verovalo da je samo u neprestanom kretanju i igri spas od smrti. Ali krvožedni totem je sve manje bio zadovoljan ritualnim plesom u svoju čast, ispod zemlje je pulsiralo njegovo nezadovoljstvo koje se više nije moglo hraniti „sitošću“ i srećom nižnjih.

Kasnije sam i ja odlazio na terase pored mora, ali lepe dame, igra, alkohol, galantnost… nisu me spasli od zvukova i osećanja koji su mi se kao detetu ugnezdili u uši. Naučio sam da igram. Da li sam bio srećniji zbog toga? Jedino je more bilo trajno svedočanstvo, zatalasana misao o večnosti, ptica rugalica ljudskoj prolaznosti koja je pokušavala da se od nestanka spasi ritualima preobilja društva u kome bi svako mogao sebi da priušti po dva bureka. Da li je u nekom ekskluzivnom baru Beograda na vodi predviđena „sala za tanc“? Trebalo bi da jeste, u stvari, neophodno bi bilo, kako drugačije pokazati svoju plemensku pripadnost nego ritualnim plesom? Bežeći od poslednjeg plesa, obišli smo čitav krug, i sada smo ponovo na početku. Sadašnji „rizorti“ – citadele raskoši, zatvori s odličnom uslugom i livrejisanim čuvarima, samo su glamuroznija varijanta iste teskobe, možda i veće. Jer čemu potrošiti toliki novac da bi se napravio privid, i zašto ga, kada je privid, toliko plaćati? Čarter letovi i prejedanje i prepijanje za švedskim stolom, ležaljke za džabe i odmor za skupe pare u zatvoru otvorenog tipa današnja su verzija nekadašnje naive da se negde može otići i da se od života može odmoriti. Ali opet, to su bila hodočašća u slavu života, verovali smo da nam sve to pripada i da toj kratkoj letnjoj romansi pripadamo i mi. Danas je neophodno dati veliki novac za kulise koje će nas zakloniti od istine nemoći života pred besmislom. Dok igraju u balskoj dvorani, isti oni lekari, apotekari, činovnici, opštinske službenice željne avantura iz pisanih romana „Siluete“, samo sada s maskama savetnika, menadžera, operatorki… ne znaju da život za njih ipak čuva poslednji ples na istoj onoj terasi koju se trude da zaborave. Beskrajna je vera da onaj ko igra neće umreti. Konje ubijaju, zar ne?