Skraćeni civilizacijski put od slobode stolica do visokih građanskih standarda  zatvorske ćelije

Kada popusti pažnja prodavcu na pijaci, neko nešto ukrade; to nema veze s brojem i prisutnošću lopova, niti s lopovskim karakterom naroda, već s prilikom koja se pruža onima koji od toga (i za to) žive. Kada pristojni počnu da preziru primitivce, onda oni (primitivci) dođu na vlast, što nema veze s pameću, već s ekipiranjem tevabije osuđene prezrenjem pristojnih ljudi i osokoljene vlastitim primitivizmom, budalesanjima i kreveljenjima i drugim nižim oblicima inteligencije, koje oni suvereno nazivaju „političkim mišljenjem“ ili „voljom naroda“. Kada ludnica ostane otključana, onda sve okolo počne da se zaključava, neka proporcija u društvu mora da postoji i, nažalost, postoji.

Beogradske vlasti naredile su svojoj pretorijanskoj gardi – komunalnoj policiji, da se Studentski park zaključava tačno u ponoć. Doduše, bolje i to nego da mlate ljude po autobusima i trotoarima, ali cenim da ovo mišljenje ne deli onih dvestotinak građana koji su ostali zaključani i koji su u noćnoj tmini preskakali ogradu. Verovatno ni tada ne verujući da ih je neko utamničio u omiljenom parku i verovatno zgroženi činjenicom da žive u istom gradu s ljudima koji misle da se priroda i sve što s njom ide (trava, drveće, ptice…) mogu zaključati. Možda su parkovi za taze beogradsko građanstvo deo sećanja na seosko poreklo, fantomski bol izazvan nedostatkom prirode koja ih je generacijama okruživala, ali kako onda komentarisati one druge, s ključevima, i s možda sličnim fantomskim bolom prve generacije bez repa.

Central park u Njujorku je mesto gde noću samo hrabri mogu da šetaju, ali niko se nije setio da ga zaključa i time spreči, na primer, pišanje beskućnika u jezerce u centru zelene oaze okružene neboderima. Ne zbog toga što bi to zahtevalo dodatne troškove za ogradu, već zato što bi to bio atak na slobodu kretanja, koju u demokratskim zemljama svako primenjuje na svoju korist i štetu istovremeno, zato što ima bar privid slobodne volje i kakvu-takvu njenu manifestaciju. Luksemburški park u Parizu ima preko dvadeset hektara površine, nekoliko fontana, jezercadi, kilometre staza, senovitih mesta… ali nema ključare. No, ima nešto drugo – stolice; možete da ih uzmete i stavite gde god želite, da sednete i čitate knjigu, da gledate labudove u Grand Bassinu, lepe dame, brižne bebisiterke, usporene penzionere, ptice… Ili policajce, bez straha da će vam prići i na zavičajnom dijalektu kombinovanom s bahatošću kolokvijalnog prigradskog narečja upozoriti vas da napustite park, jer dolazi tamničar da stavi katance i sindžire na kapije. Eh, čim počnem o politici, nebitno što je francuska, pojavi se moja pokojna baba, klimajući zabrinuto glavom i preteći reumatičnim prstom, podsećajući me iz tamnina svoje smrti i moga sećanja na zakletvu – da se ne bavim politikom.

Ali, kad smo već kod babe. Na jednoj fotografiji iz porodičnog albuma, slikanoj na ulazu u Kalemegdansku tvrđavu iz smera Knez Mihailove (mislim da je u pitanju 1939/1940), poređani u „turskom mizanscenu“ stoje moji: deda, baba, njen brat i snaha, moj stric u kratkim pantalonama (otac je rođen tek 1941), hulahopkama, „Batinim“ dubokim cipelama, s beretkom i neizostavnim napola pojedenim đevrekom u ruci. Kada sam prvi put video tu sliku, nisu mi zaokupili pažnju damski šeširi, dedina sjajna sablja, skromno i pristojno odelo deda-ujaka Žike, bogatog vojnog liferanta, ali pristojnog čoveka (tada bez skupocenog sata, kravate i teget odela sa žutim cipelama – uniforme današnjih „bogataša“), poput Tolstojevog Konstantina Dimitrijeviča Ljevina, ali s Fruške gore. Dakle, ništa od toga. Iza njih su, s obe strane staze koja vodi pravo do Spomenika zahvalnosti Francuskoj, u savršenom redu poređane – stolice. Moje pitanje je bilo krajnje pragmatično: Kako ih nije mrzelo da ih svako veče sklanjaju? Baba mi je odgovorila da ih nisu ni sklanjali, postojali su čuvari. Sada nema više stolica (osim u Jardin du Luxembourg), nema ni čuvara, ali ima onih koji čuvaju mir tako što ga zaključavaju.

Zindan kapija (zindan – tamnica na turskom) nalazi se nešto dalje, ali to nema značaja za loše đake. Tu su tamničari koji čuvaju mir stanara oko Studentskog parka, koji se, navodno, žale na buku; možda to samo čuju svoju lošu savest, traže mir da bi mogli da planduju na popljačkanoj imovini guravog naroda, plaše se za svoje skupe automobile i bezvredne živote, strahuju podsvesno od buke ispod prozora, misleći da su dekabristi došli po „pravdu, slobodu i jednakost“. Zato je najbolje zaključati prostore u kojima se može okupiti kritična masa beskućnika, mladih koje još nisu „otesali“, starijih koji nisu pristali na podaništvo, besnih koji više nemaju mogućnost izbora… Ako mislite da sam paranoik kao ključari, ili da sam poklonik teorija zavere, varate se. U prilog ovoj tezi, izvrnutoj u bastardnoj logici ovdašnjih vlastodržaca, govori i mnogo drugih primera arhitektonskih i urbanih preuređenja brojnih evropskih gradova – još od vremena baroka i uspostavljanja prvih gradskih zajednica na tlu sadašnje Evrope – čija je svrha upravo obezbeđenje pozornice za delanje vlasti i kontrolu pobunjenih masa. U nepravilnim ulicama i sokacima, u parkovima i na gradskim agorama, kritična masa pobunjenog naroda ima prednost u odnosu na prisilu i snage režima. Nisu li stare srednjovekovne ulice Pariza bile jedno od poslednjih utočišta građanskih sloboda? Nije čudno što je Napoleon III naredio probijanje uskih ulica i ćorsokaka i rušenje celih četvrti (zašto mi je ovo poznato?!) da bi se sagradili bulevari; bila je to najbolja moguća zaštita protiv napada iznutra. Prisilna vladavina bez pristanka podanika zahteva prikladnu urbanu pozadinu. Sve dok između bolničkih azila i sveta politike vlada mrtva trka po broju Napoleona, treba razmišljati na sličan način.

Prvih dvesta zaključanih Beograđana je eksperiment, trening za konc-logor otvorenog tipa; da se ključari i kapoi navikavaju na brave i da se građani navikavaju na ulogu sužanja i podanika. Uvek je teže biti građanin nego podanik; prvo zahteva odgovornost, a drugo (samo) pristajanje. Ako se tamničar uspava, hoće li golubovi naviknuti na mrvice i otpatke ostati bez doručka, ili ključari žele da zaštite golubove da ih ne pojedu gladni građani? Ako žele da zaštite mir, zašto ne zabrane vožnju bučnih motocikala ili automobila, splavove, kafiće i klubove s glasnom muzikom? Da li se plaše da bi time narušili homogenost Sodome i Gomore, „najbolje turističke ponude Beograda“, u istoj meri u kojoj se ne plaše da onima drugima oduzmu parče slobodnog prostora i zelenila? I jedno i drugo je navika, neko je ima, neko nema, neko je nikada neće imati.

Umesto da osvajamo nove prostore i slobode, mi se vraćamo starim okovima. Kada je žrtva izabrana, kolac je stvar tehnologije, sindžiri i katanci takođe. Nema ključa koji će otključati naše strahove, kao što nema brave koja može da zaključa naše duhove. Bar se nadam.