„Došla je jesen, lišće je žuto, pada kiša…“ Tako su počinjali radovi na zadatu temu „Jesen u mom kraju“ u vreme moga školovanja. Danas može da se doda: „… a mi se radujemo ekskurziji“. Koliko se sećam, mi smo na ta kratka putovanja, o kojima smo maštali čitave godine, išli na proleće, kao ptice selice na nekakve inverzne i izokrenute sudbinske puteve. Odlazili smo tamo gde ćemo se jednog dana vratiti kao u svoj zavičaj, koji nam je namenio život učenog ili manje učenog prosečnog Srbina, ubeđenog da je „tamo negde“ bolje. Život nas je pripremao za put, ili nas je put pripremao za život. Svejedno, odlazili smo da se vratimo i da naučimo da su put i povratak mogući, ali da se ne vraćaš nikada isti.

Ne znam da li danas postoje takozvani „pripremni časovi“, ili je sve već poznato i spremno. Volja za avanturom, nastavničke dnevnice, roditeljski novac i (pseudo)elitistička priča da decu treba poslati u „beli svet“ da nešto vide. Ja mislim da bi ih trebalo slati da nešto shvate, ali bi onda prvo morali da shvate mnogo toga ovde i deca i oni koji ih šalju i oni koji to skupo plaćaju i oni koji ih obučavaju da tamo vide ono što, ovde ili tamo, čuju. Uvek smo se više spremali za iluziju nego za stvarnost, u prividu smo se osećali bolje, udobnije, sve dok privid nismo počeli da žuljamo mi, a ne obratno. Sve dok se ono što smo izmaštali o sebi samima nije okrenulo protiv nas. Ali ko će sada o tome? Ipak se mnogo toga promenilo od vremena kada sam ja kretao u takvu avanturu; danas se ide preko granice, u neke druge, „bolje“ zemlje, a i to se još pokazuje kao nedostatno. U moje vreme se išlo iza granice mašte, iako nas je od odredišta delilo samo par stotina kilometara.

Pre nekoliko dana sreo sam grupu dece koja je u malo nepravilnoj koloni „po dvoje“ šetala Knez Mihailovom. Odmah, brzinom misli, brže nego u Velsovom vremeplovu, vratio sam se u đačku klupu; u maštanja o svetu koji se pružao iza granica pogleda i odbrojavanje dana do proleća, kada je trebalo da se napokon krene na put. Osetio sam studen jutra posle nemirno prospavane noći, miris bivših putnika zaostao u autobusima koji su mirno, kao neke prastare mule, čekali da ih osamare i natovare nemirni i neispavani đaci. Poslednji put smo se preispitivali o stvarima koje smo poneli, iako smo sve nekoliko puta „proradili“ na časovima, jer na ekspediciji na koju је trebalo da krenemo svaka od njih imala je moć da nam spase život. Gomila torbi s raznim natpisima, koferi uvezani kaiševima, ošišani đaci, nova odela… Iako sam kasnije u životu uspeo da demistifikujem mnoge stvari, dve nepoznanice ostale su mi kao tajne neke drevne mudrosti. Prva je: Zašto smo svi morali da se šišamo kad smo kretali na put? Druga je vezana za putne torbe; do danas mi nije jasno otkuda toliko torbi s natpisom „Jugoslovenski aerotransport“ u mestu gde  su se u vreme mog detinjstva na prste jedne ruke mogli nabrojati ljudi koji su putovali avionom. Napokon se i kretalo, teško, kao seoba naroda, iza nas su ostajali roditelji, ruke koje mašu i ulice koje ćemo manje voleti kada se vratimo iz „belog sveta“ ne znajući da smo rođenjem srasli jedni s drugima, kao nokat i meso.

Hteo sam da zaustavim nekog iz kolone koju su kao dve kvočke pratile učiteljice i da ga upitam da li je poneo flašu vode, tvrdo kuvana jaja ili tablete ako mu bude muka u vozu ili autobusu, jabuke… Ali su ga roditelji sigurno svetovali da ne razgovara s nepoznatima i da ne jede previše sladoleda. A baš me je zanimalo da li ga žuljaju nove cipele ili patike koje su kupljene samo za tu priliku i je li već uspeo da sokom isfleka košulju koja je samo noć pre puta raspakovana i koja ga je čitavo vreme žarila po vratu novom i neizlomljenom kragnom. Uzalud, mali istraživači su hrlili u „vrli novi svet“ na tragu onoga što su mesecima ranije izmaštali u školskoj klupi, rešeni da poraze nepoznato i da kući kao trofej donesu neku sitnicu na kojoj kaligrafski piše: „Uspomena iz…“ kao da donose Odisejev pehar. Zanimalo me je da li još uvek obilaze „znamenita kulturno-istorijska mesta“, poprišta slavnih bitaka i izginuća, kao i moja generacija, koja je samo deceniju kasnije gurnuta u nerešene i nikada neiživljene sukobe i rezultate tih istih bitaka, kao da je ekskurzija bila samo inicijacija u neku kasniju sudbinu. Za neke i jeste, godinama kasnije krenuli su na put preko mora, jer ovde za njih puteva više nije bilo. Nisu sve obišli, daleko od toga, ali su već sve videli.

Ili svega toga više nema, ili samo nas takvih više nema. Možda se sada slike „kače na fejs“ da bi ih neki novi pogledi što pre zaboravili. Neko putuje da bi zaboravio ono što ostaje, a neko da bi se setio onoga što je ostavio. To se uči u detinjstvu, a ne zaboravlja u starosti; mera iskrenosti je sećanje, a mera sećanja uvek istina ili sudbina. Da li nas tome mogu naučiti tematske školske ekskurzije, ili one i postoje upravo zato da bi nas odučile od toga, da nam sve ono što kasnije donosi život ne bi tako teško palo, da nas naviknu na bežanje?

Hteo sam da ipak kucnem malog putnika po ramenu i da ga tiho upitam da li se javljao kući, i da mu kažem da, ako nije, kada bude zvao, kaže roditeljima da se nigde ne može otići i pobeći. Razumeće oni to… Ne znam da li će zbog toga biti srećni… Ali ko to zna? Daleko je sreća od srećnih misli, a uspomene nam ne daju da lako pređemo taj put.