Sumnjaju neki da nosi 
nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama
je bitaka plam
i kažem vam šta dobro znam:
„Računajte na nas.“ 

 Đorđe Balašević, Računajte na nas

 Mogu da ti puše Paspalje, Paspalje….

Navijačka pesma

Još uvek se sećam jutarnje izmaglice i jeze, magle koja se diže s reke i zvuka voza koji se približava. Putnici na peronima, dim cigareta i miris briona sveže izbrijanih hodočasnika u glavni nam grad. Neko za svojom mukom, poslom ili školom, retki zbog zadovoljstva. Mislim da sam spadao u ove poslednje, mada sada, posle toliko godina, nisam više siguran; jer sve je bilo i muka i škola s poslednjim lekcijama, za koje smo svi verovali da nam se neće dogoditi. Prvim jutarnjim vozom, bar jednom mesečno, putovao sam u Beograd da kupim neku novu ploču, knjigu, da malo pobegnem od provincijske dosade, da se prošetam među sebi sličnim zanesenjacima, koji preturaju knjižarske police i gomile ploča u tadašnjem PGP-u na uglu Nušićeve ili Makedonske, ili u knjižari „Kultura“ u tadašnjoj Ulici maršala Tita. To su daleke, ali snažne slike. One zamenjuju sve vrste analiza, one su analogomi, obavezuju nas istovremeno na sećanje i gađenje. Prošlost nas plavi setom, sadašnjost mučninom.

Sve je smešano, negdašnje i bivše, varljivo sadašnje, prostakluk svagdašnji… Taj gorak ukus nije izbrisalo ni interesovanje moje ćerke za ploče – prema njenim rečima, prave raritete – zaboravljene u ormanu sa svim „bezobraznim podacima moje mladosti“, artefaktima nemuštog i naivnog bunta – mirazom jednog uzalud potrošenog života. Kako drugačije objasniti to što se već neko vreme suočavamo s rekonstrukcijom fenomenologije percepcije po totalitarističkom receptu, uz sadejstvo gluposti mase i bahatosti silnih? Ploče koje su izbacili novi vlasnici Studija B, a koje je sa đubrišta uzeo poznati košarkaš i to objavio na društvenim mrežama, samo su još jedan detalj – cigla u grandioznoj katedrali našeg poniženja. Od knjiga izbačenih iz magacina privatizovanih izdavačkih kuća, olako prodatog fonda Jugoslovenske kinoteke, rušilačkih pohoda nove elite na stare kuće i staru gradsku arhitekturu… sve do ovog poslednjeg đubrišta, teče istorija koja može da stane u rečenicu Džonatana Mana, koji je upravljao Fondom Svetske zdravstvene organizacije za borbu protiv side (poginuo je prilikom pada „Sviserovog“ aviona 111): „Živimo u svetu koji preseca neograničena destruktivna sila.“ Šta reći dalje i kako objasniti zašto nam se lomače dešavaju i zašto tako uspešno gore, ložene našom ravnodušnošću, strahom i pristajanjem? Na koliko smo koraka do opšte eutanazije, koju će nad nama da izvedu primitivni instinktivci, sveteći se za svoja lična razbojništva i glupost? Za uspomene koje nemaju, za prošlost u kojoj su bili niko i za budućnost u kojoj žele da budu sve.

Posle zadušnica, u sumrak poslednjeg vremena, sa grobova bivših dana psi razvlače ostatke darova koje smo skupljali da spasimo svoju i duše svih onih koji su verovali da će svet biti bolji ako ga gradimo u duhu kulture a ne razbojništva, na parcelama otetim od onih koji su verovali i koji nisu tražili ništa zauzvrat. Samo su želeli da budu a ne da imaju, jer je biti sve a imati se može samo varljiva prolaznost, onoliko koliko se može kupiti za trideset Judinih srebrenjaka – „lončareva“, krvna, njiva i bedan blagoslov vlasti.

Svakoj društvenoj eutanaziji mora da prethodi amnezija, kolektivna i pojedinačna. Kada anestetizujete stanovništvo propagandom, primitivizmom i nižim oblicima života intenzivno prikazivanim u vašarskim medijima i „rijalitijima“ (u ovo ubrajam i srpsku Skupštinu!), smrt neće boleti. Da kojim slučajem propaganda Trećeg rajha (Propagandastaffel) nije anestetizovala osećanja, istrebljenje i masovna ubistva ne bi bili mogući. Da nisu muk i ćutnja institucionalizovani kao društvena vrednost i obaveza i podrazumevajuće pristajanje, kao u knjizi Pola Virilioa Procedura ćutnje  (Paul Virilio, Procedure silence, Editions Galilée, Paris, 2002), možda bi se neko postideo reči bližnjeg, ali nema više obaveza prema bližnjima, a reči je naselilo ćutanje. U pomenutoj knjizi Virilio kaže da je ćutnja mehanizam koji su uspostavili saveznici tokom rata na Kosovu, s ciljem da se odobri bombardovanje. Ćutnja je značila pristanak, odobravanje nasilja nad onim drugim – „večito drugim“. Sada smo „večito drugi“ mi koji se grozimo primitivizma i želimo da imamo uspomene, da se sećamo nečeg lepog i da to lepo sačuvamo za one koji dolaze posle nas. Ne zbog toga što je naše, već zato što je lepo.

Ne bih se vraćao na stranice Dnevnika nespokoja, jer jedan događaj koji, nažalost, nije poslednji, nije razlog da pišem o onome što svi znaju. Nepristojno je podsećati ljude na njih same, na ono što su izgubili i na ono što smo postali. Čak mi je i logično da seljačine sruše poslednju gradsku televiziju, to se nekako podrazumeva. Ali sve to s pločama, primitivcima i kontejnerima podsetilo me je na jedan večernji razgovor od pre desetak godina, par godina posle „osvajanja slobode“, s jednim glumcem koji je želeo da snimi tonski zapis s tekstovima Duška Radovića iz antologijskih jutarnjih emisija Studija B, Beograde, dobro jutro. Pozvao me je da potraži knjige u kojima su ti tekstovi sakupljeni. Na moje pitanje zašto to radi on, zar nije bolje da pripremi izbor Radovićevih autentičnih tonskih zapisa, odgovorio mi je da je toliko malo tih zapisa sačuvano, da od njih ne može da se napravi pristojan izbor. Setio sam se ploče Beograde, dobro jutro, koju mi je stric poklonio za jedan rođendan; još je imam, ali sve manje imam Beograd, a i on sve manje ima sam sebe. Sve je manje onih koji Beogradu od srca žele „dobro jutro“ i sve je više onih koji mu spremaju „laku (i dugu) noć“. Mislite o tome.