Knjiga je naš razuman protest protiv nerazumnog, naš milosrdan protest protiv nemilosrdnog, naš ideal nasuprot realitetu sveta, čovekova reč na kosmičku nemost, naš život suočen s planetarnom smrću, naše objavlјenje o Bogu koji je u nama, naš odgovor o Bogu koji živi bez nas. Ko je igda dotakao knjigu, nije dotakao „jednog čoveka“, nego Čoveka. Čovek je životinja koja plače, smeje se i piše. Ako je Prometej u stablјici anisa prvi doneo vatru s neba, poslednji će je odneti nazad u knjizi.

                                                                                                       Džon Kuper Pouis

Prošli su Sajam knjiga, novogodišnja euforija, januar sa slavama, i počeo je februar sa istim ljudima i odgovorima bez pitanja, i bez slava i slave. Oni koji su imali sreće da ih ne pregazi stampedo tinejdžerki koje jure književne i medijske „dive“ da im potpišu svoja nova „književna sočinjenija“ na Sajmu, ili oni koji su uspeli da prežive talase gluposti i jeftinih emocija u šarenom staniolu vašarskog marketinga i sa istog mesta izađu bar zgađeni, imali su realne šanse da prežive i sve književne nagrade koje dolaze s krajem godine i s krajem smisla. Ovaj drugi kraj je, u stvari, proces. Jer dešavanje je posledica nečega što mu je prethodilo, što ga je spremilo i tempiralo, tihe vode koja je podrovala sve bregove i sada pred našim očima dobija oblik i intenzitet bujice sastavljene od fekalnih voda, besmislenih reči i prećutanih istina.

Kako smo počeli da čitamo gledajući?

Možda je sada više nego posle Drugog svetskog rata na vlasti i dejstvu obrazac Marka Ristića – uspostavljanje vrednosnog sistema i kritike u istoj ravni vrednovanja i tumačenja – sve s nama je dobro, sve izvan nas je loše. Međutim, nije baš sve tako jednostavno i jednostrano, nadrealistička zanesenost i komunistička isključivost evoluirale su u drugačije, suptilnije metode u decenijama izgrađivanom „građaninu pokornom“ – mentalnom hedonisti, idealnom potrošaču, koji kupovinom knjiga i glupavm „lajkovima“ prikriva neznanje i institucionalizuje prostotu. Nova kupovina ga raduje, prežderava se medijskim sadržajima, pokušavajući da liči na ideju o sebi koju mu drugi serviraju – u glupim knjigama i izjavama pisaca koji pokušavaju da budu pametni – dograđujući tako apsurdnost svoje situacije i egzistencije. U svakom slučaju, ne sme da kaže: „Ja to ne shvatam“, jer bi onda sam sebe isključio iz stvarnosnog i društvenog simulakruma. Zato mnogi ne razumeju „umetničku“ književnost, ali ni u onoj drugoj ne nalaze sebe i potrebne odgovore, jer ih i ne traže, za to je ipak potreban stav ili bar elementarno poštenje, koje će shvatiti da isti korenski sistem povezuje raspričane spisateljice i „zabrinute“ intelektualce nadnete nad „sveopštim udesom srpske kulture “. To su samo dve strane iste medalje kojom smo odlikovani za intelektualni kukavičluk i ketmanstvo – sjajno priznanje teško stečenog statusa društvenog debiliteta. U stvari, postoje samo dva aspekta književne scene: jalovi „pseudointelektualizam“, koji služi tome da ideološke namere i političku poniznost proglasi važnom književnom temom i „veličajšim“ stilom, i isto toliko jalovi sentimentalizam, koji na banalan način svedoči kako nema „svetih mesta“ u književnom delu. Najlakše je pisati o onome o čemu nemaš pojma, a još ako imaš medijskog uticaja i manjak imaginacije – eto recepta za uspeh. To je kao u anegdoti o dvojici klinaca koji pokušavaju da ubede jedan drugoga u svoja seksualna iskustva. Na kraju jedan od njih kaže: „Znam ja sve o tom seksu, ispričao mi jedan koji je gledao.“ Da, u gledanju je caka, a ne u čitanju, jer da je tekst važan za slavu, sigurno bi se mnogi ovdašnji književni poslenici (i poslenice!) potrudili da pišu malo bolje. Ne bi cedili naš mozak, nego svoj – ima razlike! Dakle, stvara se književnost koja se – gleda: tekst koji se ne čita već sluša i ljudi čija je jedina ubedljivost (bez bilo kakve argumentacije!) sadržana u „emocionalnim kricima“ koje Ruso pripisuje praistorijskim divljacima.

Kako smo zaslužili sopstvenu „sliku“?

Virtuelna realnost medija ima samo jednu svrhu: da nas „raduje“ i ne opterećuje komplikovanošću, složenošću ili kompleksnim temama – sve treba da bude veselo i pozitivno. Književnost više nije svet koji nas obavezuje, već svet koji treba da nas zabavlja; zato više ne postoje pisci, već „glave koje govore“ o tome šta su napisali ili pročitali, koristeći svoj uticaj ili naviku pasiviziranih gledalaca, karnevalske publike, da ih gledaju, a ne da ih slušaju. Možda jednog dana neće morati ni da pišu, biće dovoljno da prepričaju sadržaj zamišljenog dela, dovoljno za snove koje kupujemo na rasprodaji. Nije daleko dan kada će se i ta iluzija urušiti, jer nesrećni intelektualci željni medijske slave ne mogu da shvate da „rijaliti“ nije izopšteni model medijskog formata, već pilot-emisija u kojoj se smejemo onome što ćemo vrlo brzo postati. Nećemo zaboraviti slova, ali ćemo zaboraviti da čitamo. Život je kratak, stvaranje za večnost je neizvesno, istinski umetnički izazov je pretežak, čitaoci su sve gluplji, medijska slika sve agresivnija, malobrojni intelektualci sve češće su predstavljeni kao TV kuvari skupih i bezukusnih jela i društveni spletkaroši, sakupljači mrva s Neronove trpeze ovdašnje politike, koja upravlja našim poniženjima.

Ljudima više nije potrebna argumentacija, ona otežava pristup i onemogućava očekivano razumevanje; nije važno šta se govori, važno je ko govori! Sve teže se percipiraju i najjednostavniji tekstovi, pisci vape za čitaocima, čitaoci za slikom, a i jedni i drugi za slavom i prisutnošću u žabokrečini misli i ideja, koje ne podrazumevaju duhovni trud niti bilo kakvu intelektualnu, etičku ili estetičku obavezu. Slava je deo sadašnjosti, nema više kvaliteta koji raste za neke buduće čitaoce, pisci više nisu profete koji anticipiraju budućnost, već imitatori želja i naivnih emocija svojih čitalaca. Jedino je nescrpna mogućnost da varaju i budu varani, dok svoje nemušte sitnoposedničke želje i niske instinkte proglašavaju za vrline.

Kada su pisci odustali od sebe?

Maksim Gorki je napisao da postoje dva pristupa pisanju književnosti i štampe za narod: buržujski – kad se trudiš da spustiš tekst na nivo čitaoca, i drugi, sovjetski – kada težiš tome da čitaoca podigneš na književni nivo. Sovjetski pisci i novinari, smatrao je Gorki, moraju da podignu čitaoca na nivo razumevanja prave književnosti i uopšte ozbilјnih tekstova. Kakva uzvišenost totalitarizma, kakav totalitarizam uzvišenosti, ili bar njene ideje, tačne, pre svega! Danas ni prvo nije moguće, jer nema praga – granice za niskost. „Socijalizam, to pitanje trećeg staleža“ – pisao je Dostojevski – „nije izgradnja kule da se dosegne nebo, nego proces da se nebo svuče na zemlju.“ Kod Dostojevskog je bar zemlja granica. U medijima ni ljudski život nije obaveza, a u književnosti je stil zaboravljen kostur u ormanu ili slika rođaka robijaša u porodičnom albumu: nešto čega se stidimo, ali i ne pokušavamo da razumemo, jer nasledstvo obavezuje. Sve je usko skopčano jedno s drugim: demoni političke korektnosti, nezameranje, provokativnost kao greh, nizak stilski nivo kao obaveza. Gubljenje stila u bilo kojoj umetnosti samo je projekcija rasapa vrednosti, nedostatka konkretnosti, potrebe da se nešto kaže na „lep način“, jer tako se stvara jeftin ideal uzvišenosti. Jednostavnost je vrlina obrazovanih ljudi, za one druge ona je samo univerzalni izgovor za prostaštvo, iza koga ne stoji ništa drugo osim agresivne potrebe da se uvek i svuda brani oktroisano pravo na vulgarizaciju svega uzvišenog i moralno obavezujućeg, tako što će se pročitanim proglašavati ono što je viđeno.

Kako književnost imitira život?

Zašto književnost neuspešno podražava stvarnost? Zašto su pisci samo glumci na traci koje troše medijska slava i loša književnost? To je politika uspeha koja nije daleko od one institucionalne. Svaki političar je suštinski glumac, svaki pisac više ne želi istinski uspeh svog dela, već ulogu pisca, naivnu holivudsku iluziju o pijanom Hemingveju ili o nekoj novoj Silviji Plat ili Virdžiniji Vulf (svakako ne Džejn Ostin, zbog seoskog porekla, to ne prolazi u zemlji preodenutih seljaka – novopečene „evropske gospode“…), koje su se u pričama i shvatanjima tevabije književnih mediokriteta od tragičnih žena i velikih pisaca pretvorile u vrckave starlete jeftinog vodvilja. Književnost je odavno postala (čast retkim piscima i još ređim intelektualcima) razmena banalnih informacija i novootkrivenih „uvida“ na nivou profesionalnog trača. Sve je teže razdvojiti stvarnost od simulacije, televizijski voditelji su postali slavni, pitanje je dana kada će se objaviti u ulozi „društvenih kritičara“, koji su, opet, u međuvremenu postali zabavljači prostote i ulizice moćnih, lična posluga agresivnih prostaka u sveopštem poniženju normalnih ljudi i zdravog razuma. Pisci su samo kolateralna šteta – samih sebe.

Velika literatura jeste ona koja razumeva svoje nemogućnosti, ali od toga ne pravi „sveto tlo dela“, već kreativnu provokaciju i intelektualnu odiseju. Književnost nije sfera gotovih istina i konačne mudrosti, u traganju je smisao, u samoći sudbina – u samoći u društvu drugih ljudi. Sujeta pisca sputava imaginaciju, samopouzdanje je za manje inteligentne, staranje o recepciji i reklami ubija inventivnost, bol oslobađa stvaranje i talenat, a želja za slavom patetično kmečanje ili (para)intelektualno naricanje. Jer ko je spreman na istinu bola i neizvesnost u civilizaciji večne mladosti i bežanja od smrti? Jedina preostala snaga upotrebljena je za prilagođavanje.

Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi: spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.

(Matej 23, 23–28; Zač. 95)

Još samo buket cveća i ništa više. Tek da ne zaboravimo gde smo. Vatru će zadržati neki novi Prometej, u knjizi koju piše ovog časa, negde u noćnoj tmini. Želim da verujem u to.  Nadam se da to neće biti poslednja knjiga koja će stići na nebo. Na zemlji će zauvek ostati samo ljudi, pročitani i banalni.