Ne treba biti posebno dalekovid i mudar da bi čovek shvatio da televizijski program samo u manjoj meri oblikuje javno mnjenje, navike i želje mase – bez obzira na to šta o tome pričali teoretičari medija i „spin-majstori“. Mnogo više i u karakterističnijoj srazmeri filtrira i beleži posrnuća i posuvraćenja te iste mase i svetine, koja (ta ista masa i svetina, uz pomoć televizije, naravno) pokušava da nametne kao neku vrstu kolektivne vrline i vrednosti. Dakle, nasilje je često okrenuto suprotno očekivanom smeru – to se ponekad zove mazohizam. Osnovna ideja je svakako da se lične frustracije ljudi „od uticaja“ proture kao kolektivne, radi ubeđivanja nas „običnih“ da je vrednost samo ono što se programski „kruniše“ kao takvo. Možda je najbliže objašnjenju izvrnuto i uopšteno tumačenje misli Vasilija Rozanova: „Stvar je u tome što su naši talenti nekako povezani s porocima [ja imam porok da ne pristajem na tuđe ’istine’, više volim svoje! – prim. aut.], a vrline – s bezbožnošću [jedenje s Drveta saznanja nije početak ezoterije znanja i mudrosti, već krađe i ždranja – prim. aut., takođe].“ Neko je sve to preozbiljno shvatio, skučenim umom apartnog mišljenja i večnom ljudskom potrebom da sebe učini pametnijim ili da vlada ljudskom glupošću, što mu dođe na isto. Jer, ni jedno ni drugo s pameću nema nikakve veze – s tom precenjenom vrednošću koja je počela da se gubi i nestaje pred navalom informacija i idejom konzumerizma i stvaranja potreba, a ne njihovog zadovoljavanja. Zašto bi neko imao potrebu za pameću i znanjem ako oni nemaju upotrebnu vrednost, jer pametni ne vladaju, znanje nije moć?… Ali, budući da čovek još uvek nije sveden na „potrošačku životinju“ (proces je pri kraju!), onda „znanje“ treba sačuvati bar u prividu – u vladanju mnoštvom informacija, koje mnogo više govore o sveprisutnoj entropiji nego o mestu i potrebi istinskog saznanja. Da uprostimo nagomilane tautologije s početka teksta: stvorili smo model znanja koje služi zaglupljivanju masa – privid u kome pojednici koji tvore gomilu neće biti svesni svoje gluposti, budući da raspolažu mnoštvom informacija, koje ne govore ništa o prirodi pojave, ali odlično ilustruju glupost „informatičkog doba“. Naše saznanje dešava se u vizuelnom, jer ga ne posedujemo u ontološkom, mentalnom i (što je najvažnije!) moralnom kontekstu iskustva, ali i potrebe. Bilo koja informacija, o bilo čemu, treba da bude svedena na nivo žvakaće gume. Kada Đavo dođe, biće nam mnogo važnije kako se zove i kako je obučen, i da li ima bele zube ili „uloške s krilcima“, nego ono što donosi sa sobom. Ali, kao što znamo (jel?!), Nečastivi je legija, sve ono što mu prethodi je proces, a mi smo na kraju, jer početak nismo mogli da (pred)vidimo.

Mislim, iako nisam neki poseban stručnjak i poznavalac, da se u Srbiji gleda oko dvadeset-trideset domaćih televizijskih programa. Programske šeme su uglavnom iste: preuzimanje stranih emisija, prikazivanje bajatih filmova i turskih sapunica, budalaste tzv. panel-emisije, u kojima gostuju „poznati“, potvrđujući stalno onu davnašnju narodnu mudrost – da je glupost probojnija od pameti. Ali možda treba da se zadržimo samo na onim emisijama koje zauzimaju „prajm-tajm“. To nisu političke tirade i marketing-monolozi samozaljubljenih lidera, odnosno, oni (još uvek) nemaju svoj stalni termin, ali se u isto vreme uvek prikazuju kvizovi, u raznim oblicima i agregatnim stanjima: od legendarne „Slagalice“, pa do „Lavirinta“. Verujem da je gledanost velika, sudeći bar prema odzivu kandidata i ogromnoj gomili onih drugih koji uvek u isto vreme sedaju pred televizor, da podrže svoje favorite i njihove „giga“ mozgove. Ili da potrebu za znanjem i pameću ižive u nekom drugom.

Na prvi pogled se može učiniti veoma zanimljivo da se takva želja za takmičenjem u znanju javi u zemlji u kojoj, prema zvaničnim podacima,  egzistira oko sedamdeset posto (!!?) funkcionalno nepismenih ljudi, gde još uvek mnogi mrdaju usnama dok čitaju poruke s mobilnih telefona ili novine. A oni, ruku na srce i sudeći po uticaju i statusu, predstavljaju dominantniji i važniji deo nacije. Možda već ovde treba napraviti digresiju i jednom zauvek, bar što se sadašnjosti i modernih vremena tiče, rastaviti kulturu i znanje. Kultura modernog sveta nije stanje, nego idealitet koji je iznad života i koji ga ne dotiče. Otuda, prema prizemnoj i svakidašnjoj analogiji, čovek ovdašnji nagomilavanje informacija koje svakodnevno prima sa svih strana (posredstvom medija, pre svega) proglašava znanjem i kulturom, ne libeći se da kao takav izađe u javnost i da se u nekom kvizu takmiči i odmeri s nekim isto takvim. Naravno, stid je nešto što šou-biznis ne poznaje, a želja za slavom je nasušna potreba i hipertrofirana ideja vrednosti miliona ljudi, pogotovu za onom koju će postići svojim “znanjem.” I, na kraju: zvezda je rođena, istovremeno kada i alhemijska formula za postizanje gledanosti. Nije čudo što su u Americi skandali vezani za nameštanje rezultata kvizova stigli čak do kongresne komisije (poznati skandal s TV kućom NBC, s kraja šezdesetih), za razliku od nekih drugih, po društvo pogubnijih i destruktivnijih dešavanja.

Kao što smo rekli: idealitet kulture stoji nasuprot praktičnoj delatnosti, a realitet podjednako nedostaje idealitetu kao i praksi. Duh ne doseže život, život ne doseže duh, i to je to; prekinuta je pupčana vrpca s ontologijom života, s drevnim resursima znanja i mudrosti. Na drugoj strani, ako znate nazive nekoliko svetskih fudbalskih klubova, imena glumaca, sportista i još neke tričarije, pametni ste taman prema meri TV kviza, odnosno prema meri već poznate definicije tzv. novinarskog znanja – da ni o čemu znaju sve a da o svemu znaju ponešto. Međutim, ta vrsta pameti je nedovoljna da shvati da je izabrala masku a ne lice, da je individuu utopila u kolektivitet privida života i znanja o životu. Da li je to bar „opšta kultura“? Nije, to je samo njena slika, bez etičkog kodeksa i moralnog stava.

Možda grešim, ali neka mi onda neko objasni zašto nestaju stari zanati. Neisplativi su možda? Ali zašto se niko njima ne bavi bar iz hobija? Ili stara jela, na primer? Nije valjda da su plastični sendviči ukusniji? Ako je tako, zašto su onda ti biseri kulinarstva ili ručno rađeni predmeti najskuplji? Odgovor je jednostavan: zato što podrazumevaju znanje, veštinu, vreme, talenat, posvećenost… Jednom rečju – odnos. Sve ono što čovek današnjeg vremena nema u svojoj socijalnoj inteligenciji, prepunjenoj bojama, bukom, sisama, kučićima, golim guzicama… Danas u selu (u onom gde još uvek žive ljudi) možete sresti čoveka koji će vam potanko ispričati tajne i javne detalje svetske politike, pohvaliće se android telefonom i fejsbuk profilom, ali neće umeti da otkuje kosu, zato što je svojim iskustvom postao deo modernog sveta, koji to smatra arhaizmom. Gde nestaju znanja – u sveznanju, kao što se život troši u lažnim emocijama i svojoj imitaciji. Jedan od možda najočiglednijih primera jesu folklorna društva. Nekada istinski svakodnevni život pretvoren je u scensko dešavanje, definisan dramskom senzacijom, daleko od svake suštine, bez pitanja smisla osim „negovanja tradicije“. Ali, tradicija je, kako Bela Hamvaš kaže, „večiti spokoj istine“, a ne „istorijska emocija“. Ta emocija, kao i svaka druga, uglavnom boluje od sentimentalističke pogrešnosti i povodljivosti. Jednom sam sreo devojku, poreklom Srpkinju iz Amerike; istinska lepotica, sa sve upletenom kikom i punim jelečetom. U folklornoj družini zaplitala je moravac kao njena prabaka na vašaru u Topoli vek ranije, ali nije znala srpski; uopšte, o Srbiji je znala veoma malo. Tom logikom je mogla da igra i indijanski ples, koji joj je teritorijalno bliži, ili plemenske igre Bantu crnaca, bar bi bila oskudnije obučena. Šalu na stranu, sve je u vizuelnom, ništa ili veoma malo u kognitivnom, saznanje smo zamenili znanjem bez bilo kakvog konteksta – gomilom informacija izvan svakog smisla.

Naporedo s tim ruši se i ugled nauke, prirodno-tehničkih znanja, naučnog stila mišlјenja. Nauka ne može da se razvija na sopstvenim osnovama, sama od sebe, mora da ima cilj. A to svakako nije takmičenje u brzini odgovora, asocijacijama i slagalicama, iako te veštine metodički i ritualno pripadaju naučnom mišljenju, ali kao početna premisa, a ne krajnja svrha – zadovoljenje sopstvene radoznalosti ili ispunjavanje praznine besmisla onih koji to gledaju u medijskoj areni. Istini za volju, neki učesnici kvizova su zaista pravi biseri, ja im se divim i odajem im poštovanje, nisu oni krivi što je kontekst kviza informacioni koncentracioni logor, rezervat za one koje na taj način nadziru „veliki brat“ i njegova „dečica“ – beslovesna tevabija TV gledalaca.

Zašto puniti glavu smislom i potrebom za znanjem? Treba znati druge stvari. Shvatio sam da sam u pravu kada sam jednom prilikom na internetu radio test o „poznavanju modernog života“. Pokazao sam zapanjujuće neznanje. Znao sam da sam na dobrom putu i da na testu „opšte kulture“ koji je podeljen studentima na jednom ovdašnjem fakultetu ne bih znao nijednu pesmu Jelene Karleuše. Ali u svojoj obavezi da o svemu imam kakvo-takvo mišljenje, pre i nakon svega moram da sparim pitanja i odgovore. Želim da imam iskustvo istine, a ne njene slike koju je neko drugi za mene obojio.

Napokon postoji način da nas ubede u našu „civilizovanost“ i kulturu koja se hrani gledanjem filmova, aktivnim učešćem na društvenim mrežama,  čitanjem novina i internet portala i propitivanjem na TV sesijama zvanim kvizovi. Da znamo, a da nikada ne saznamo. Ili da bar pokušamo, ako još uvek ima šanse, da nekako izbegnemo upoznavanje sa sobom iz druge ruke, preko posrednika i vlasnika znanja o našem (ne)znanju.