I stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana.

(Knjiga postanja 7:24)

Iako je nekad bio stvaran i subverzivan, a danas je samo stvaran, aforizam „Socijalizam i Pakao povezuje ideja o zajedničkom kazanu“ aktuelniji je nego ikada. Ali, ako bismo otišli dalje u traženju mitskih i mitopoetičkih podudarnosti, svakako bismo došli do jedinstvenog zaključka – sve civilizacije povezuje mit o nestanku u potopu. Ono što se negde ostvarilo, a negde nije, ili to ne možemo da proverimo unutar istorijskog (sa)znanja, dešava se danas u Srbiji, kao generalna proba Sudnjeg dana ili kao deo Božje ljubavi i promisli, da bi se napokon neko na ovom parčetu zemlje opametio dok se ne pretvori u vodozemca. Krila nam neće porasti, u to sam siguran – s nebom smo raskrstili još 1945. i nismo mu se previše približili do sada, bez obzira na svakodnevna metanisanja demona koji bi hteli da budu anđeli – a što se peraja tiče i povratka u okean… sve su nam izvesniji. Kafka je davno zapisao: „Kada bi Boga pitali zašto voli ljude, on ne bi znao da odgovori.“ Ovih dana pod vodom nestaje jedan manastir iz petnaestog veka – valjevska Gračanica, na dnu akumulacije brane Rovni kod Valjeva, Božjom volјom ili kao posledica lјudske bezobzirnosti i bahatosti. Možda je zbog toga ili zarad nekakve druge nebeske volje poplavljen dobar deo zapadne Srbije, a možda i nije. Činjenica je da su vode pokuljale iz dubina, reke se prelile preko obala, mutne bujice i talog našli su se na ulicama. Ne, nije to predizborna kampanja – o poplavi govorim!  Evo, već vidim babu kako mi preti artritičnim prstom i opominje da se ne “mešam sa mekinjama da me ne bi svinje pojele.” Ne bričam baba, bre, o politici, o potopu govorim koji više nije spoljašnje dešavanje već unutrašnje urušavanje, naplavina nesvesnog, tama koja više nije mračna senka, već bujica mraka. A kad je o mraku, onda je malo i o politici, kako bez toga?

Oni koji danas žele da nas ubede u važnost trenutka i u svoju nepogrešivost i neophodnost posredno nam govore da nema spolјašnje i unutarnje stvarnosti. Stvarnost je ono što deluje, ono što je dešavanje, te zato svi mi poklopljeni time delimo istu stvarnost, ali to je gledište uopšteno egzistencijalnom studeni i zakonima života svagdašnjeg. Pristajanje na uprošćene istine primiče nas prostoti i odmiče od višeg i konciznijeg razumevanja. Kjerkegor je davnih godina odredio greh kao „neovlašćenu stvarnost“, odnosno kao nešto što postoji kršeći zakone postojanja. Teolozi, platonisti i mali broj mislećih mogu se složiti s tim, pošto imaju svest i meru u svetu ideja koje nisu želja za podređivanjem, već mišljenje. Ali šta da rade drugi, oni koji veruju samo u sadašnji trenutak, uplašeni budućnošću (vlastitom) i nesvesni prošlosti (kolektivne)? Kako da odrede odnose unutar svoje stvarnosti? Kako da razumeju ravnotežu spoljašnjeg i unutrašnjeg? Kako da objasne odakle voda izvan korita reka, nemoguće da je sve s neba, ima nečeg i u tami zemaljskoj, a i u ljudskoj.

Filozofija istorije ne može toliko racionalizovati iskustvo da bi razrešila jedinstvenost zbivanja, iracionalnost suštine života i subjektivno delovanje pojedinaca ili grupa. To delovanje iniciraju htenje i želja, a istinskog čoveka krasi imaginacija. On želi i da vidi i da shvati. Čovek današnjeg vremena samo vidi, ali ne razumeva, i na tome se sve završava – „vatromet na pozadini ništavila“ (Sioran). A slika je sledeća: pejzaž se preobražava, proporcije se menjaju, reka više nije reka, tamne vode su svuda, suvo i sigurno više nije ništa. Psihološka realnost je zanemarena, nije više deo samospoznaje, već vizuelizacije – procesa preobražaja čoveka u sopstvenu sliku i na kraju u njenu sadržinu: mutljag nakupljen u godinama laži i pristajanja, u svim potiskivanjima vrline i potcenjivanjima istine, u svim zaboravljenim znanjima prirodnog sleda i Božje promisli. U vrtlozima regresije čovek se odvaja od sopstvenog bića, nesvestan svojih reči i dela, ali to ne pojmi, to ne spoznaje; morala se pojaviti voda da bi na plastičnom primeru video da tone. Slike potopljenih gradova nisu bile dovoljne, šta je još potrebno da bismo shvatili da postoji nešto što nas nadilazi, da smo u središtu stvaranja vlastite sudbine, ali i odgovornosti?

Tamne vode ovog vanrednog (kao da postoje redovni?!) potopa ne dolaze spolja, nego iznutra; to smo viđali i do sada, ali nismo razumevali na pravi način. Masa koja je bila u svom koritu probila se u više društvene sfere, varvari nisu došli iz prostranstva stepe, magle i snegova severa, već iz tame nesvesnog. Odatle dolaze i ljudi i mutna voda. To je vertikalna provala varvarstva, proces proterivanja čoveka razuma u korist čoveka nagona. Mesta se menjaju, gore više nisu red i trezvenost, već nered i strast, ne svesno mišljenje, već mit, zato je i red u vrednovanju obrnut. Zbog toga nije bitno ko „nije uradio svoj posao“, ko je na gradilištima nasipa krao cement i kamen, a ko je stavljao novac u džep izdajući dozvole za gradnju na terenima koji su podložni poplavi. Hidrologija i preventivna odbrana od poplava posledica su staranja, a ne univerzalni izgovor, nauka je obaveza i briga, a ne sredstvo. Kome to danas pričati? Nebitne su i krokodilske suze, osim što podižu nivo vode, ali, sva sreća, nema ih mnogo.

Kada se preraste nagon, stvoriće se vladanje. Onaj ko je dovoljno hrabar, prevazići će vladanje i sagraditi karakter. Onaj ko sahrani karakter, na tom mestu zasadio je sudbinu. Ne samo pojedinca, treba misliti o tome dok život svodimo na egzistencijalna opravdanja i bedne izgovore. Kada ono što je bilo dole izbija gore, isto je tako kobno kao kada tone ono što je bilo gore; jedno je uslovlјeno drugim. Mesta se menjaju, ali ravnoteža ostaje, samo što više nije u korist čoveka. Ili možda i jeste – na korist nekoga (ili nečega) u šta se čovek pretvorio. Mesto vladara je gore, kao i mesto svesti. Narod je dole, u nesvesnom, tamo gde se poklapaju dve tame koje spajaju vladara i narod, gornju i donju sferu, nastaje horizontalni pakao navodnih izbora i dobrih namera. Po sudbini to pripada i jednima i drugima. Jer, kada je na nebu, anđeo je sveto biće, kada potone, postaje đavo; konj koji vuče plug ili kola je sveta životinja, kada je na ulici, on je opasnost; strah od novog okruženja i nesnalaženje neminovno izazivaju katastrofu.

Katastrofa nastaje ako čovek potone ispod svoje svesti. Da li postoji neki metodski postupak koji može da osvetli čoveka do najdublјe tame i iznese na videlo ono što je u nju potonulo, da ga oslobodi tereta koji se nagomilao u tmini – potonulog života ili sakrivenog greha? Sigurno postoji. Možda je pravo pitanje da li smo spremni da ga primenimo i koliko će nas ostati posle toga. Ponovo ceh plaćaju oni koji imaju samo jedan život zbog onih koji žele da imaju „još samo jedan“ mandat i sve što s tim ide. Kakva je to građevina zbog koje je neko morao da izgubi sve, a neko da dobije više nego što mu je potrebno ili što zaslužuje? Ona raste ka dole, a ne ka gore, u htonsko, a ne u nebesko. Pravo pitanje, na koje nema iskrenog odgovora, ujedno je i ključno: Da li u svetlosti živi najbolјe ili najgore u čoveku? Možda je sve ipak samo mutna voda.