Zar se na tako malo život sveo?

Ivan Galeb

(Vladan Desnica, Proljeća Ivana Galeba)

Posle odlaska s vlasti jednog od poslednjih evropskih diktatora, španskog „doživotnog predsednika“ generala Franka, i dolaska na vlast mladog i obrazovanog monarha Huana Karlosa, mnoge institucije dotadašnjeg sistema pale su u zaborav, prerastajući u muzejske eksponate i svedočanstva jedne autokratije, ali ne zadugo. Evropsku „humanističku“ javnost svojevremeno je zgrozio oglas u jednom tiražnom španskom dnevnom listu, kojim aktuelno ministarstvo unutrašnjih poslova traži, nudeći posao, bivše pripadnike Frankove tajne policije. Građanska naiva i salonski intelektualci zgražavali su se nad nepobitnom činjenicom opstanka svakog društva, oličenom u prastaroj francuskoj izreci: „Sve se menja, samo je policija stalna.“ Naravno, kada se čitav sistem vlasti promeni iz korena, možda ova istina neće više važiti, ali do tada… odnosno zauvek, važiće sistemi prisile i straha i autoriteta oličenih u kukavičluku i hipokriziji potčinjenih, ili u „tajnama“ kojima surovost i potreba za manipulacijom odlično vladaju.

Izgleda da su beslovesne političke i građanske elite napokon naučile lekciju na nekoliko primera koji su nedugo posle navedenog usledili u zemljama Istočne Evrope: ozloglašeni pripadnici Čaušeskuove Sekuritatee vrlo su brzo našli uhlebljenje u „novom“ policijskom aparatu, a istočnonemački Štazi je u izmenjenim okolnostima (i s novim imenom) uspeo da zadrži staru slavu i oblast delovanja. Angažman bivših Hitlerovih „stručnjaka“ u zemljama zapadnih demokratija dosadio je i holivudskim poslenicima. Režimi koji su dolazili na vlast unapred su se ograđivali od ponovnog zapošljavanja onih koji su „okaljali ime i čast ili okrvavili ruke“, ali ko je presuđivao u slučajevima „prekoračenja nadležnosti“ i u kojoj meri plebs bio upućen u nešto što se vodilo (i vodi!) pod šifrom „Strogo pov.“? Kada su jednog naučnika iz Nase pitali kako to da su Rusi prvi poslali čoveka u svemir, on je odgovorio laički, „naivno“ i pre svega tačno: „Rusi su zarobili bolje Nemce.“ Da li su zarobljavali samo takvu vrstu naučnika (kao tvorca američkog kosmičkog programa Vernera fon Brauna), ili su i neki drugi „zarobljenici“ pomagali i uspostavljali neke druge institucije? Izvesne državne agencije, na primer. No, nije to fašistička specifičnost, iako u pogledu metodologije važi to pravilo. Pisac Sven Hasel u jednom od svojih romana kaže: „Za novac i vojnike nije važno odakle dolaze!“ Armije i frontovi deo su trenutnih političkih, geostrateških ili lokalnih interesa. Sve je valuta, najpre duša, pa sve ostalo što se za novac ili privilegiju da se bude pokvaren i zao bez kazne, sa satisfakcijom „viših“ interesa ili novčanom, može dobiti.

Vladavina svake tajne policije počiva pre svega na egzistencijalnom strahu, tačnije, na suverenom manipulisanju najnižim instinktima podanika. Strah obično vuče korene iz krvavih vremena „uterivanja“ vlasti, kada su „kožni mantili“ nosili „zakonske norme“ u svojim parabelumima i naganima (priča se da su kod čistača cipela na Slaviji naručivali čišćenje „do šešira“, koji jedini nije bio od kože), dok niski instinkti špijuniranja, cinkarenja, potkazivanja i tužakanja imaju odlično uporište u folkloru i nacionalnim osobenostima. Kako je vreme prolazilo, drukare su evoluirale u građane, socijalističke trudbenike, društvene radnike… a potomci kožnih mantila u službenike raznih ministarstava, stipendiste stranih fondova, konzule i ambasadore, odnosno potonje „demokratske perjanice“. Pomenuti cerebralni strah i dostave bližnjih i operativaca i dalje su punili dosijee tajne službe; svako ko bi bio u mogućnosti da vidi svoju „fasciklu“ verovatno bi se zabezeknuo: znali su o njemu više nego on sam, a on jedini nije znao da nema prijatelje, već službenike koji su prilježno beležili njegovo nepripadanje ili iskakanje iz ideološkog šablona. Upad republičke policije u prostorije Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, za vreme poslednje Jugoslavije, nije bio izazvan sukobima oko ingerencija i vlasti, već oko „tajnih znanja“, decenijama vredno sakupljanih u podrumima zgrade na početku ulice Miloša Velikog.

Međutim, prljav veš ne zanima samo bulevarsku štampu, uvek željnu senzacije; on je predmet zanimanja svih onih koji su nekada „ipak bili ljudi, slabi na novac, privilegije, zadovoljstva… (uporniji i tvrđi i na batine)“, a od kojih su dobrim delom sačinjeni establišment i politička nomenklatura ne samo Srbije nego i većine zemalja ovoga ipak malog sveta. Vladajući tajnama primitivnih identiteta i instinkata, život i umetnost su izgubili tajnu. Zato je ova kaljuga opšta, nema spasenih ni čistih. Nema dobre namere u nedobronamernoj „istini“. Dobra vest više nije ohrabrenje, ljudi su navijeni na zlo, unutrašnji glasovi ne govore o ubeđenjima i savesti, već o destrukciji koju vidimo u drugom i ka drugom usmeravamo, jer „pakao, to su drugi“ (Sartr).

Iako je osnovna funkcija tajnih službi da stalno bdiju nad sigurnošću države, susrećući se pritom i s interesima sličnih službi drugih zemalja, čuvanje režima je periodično različito tumačeno i sprovođeno. Afera „Votergejt“ je poljuljala Ameriku, kao što je Kenedijeve poljuljala afera s Merilin Monro; jedan predsednik je podneo ostavku, a jedna porodica koja je bila simbol Amerike sklonjena je iz javnog i političkog života, ali režim je sačuvan. Slične afere na ovim prostorima imale su potpuno obratne efekte: sposobni operativci smenjivani su posle uspešno obavljenog posla, preuzimajući na sebe ulogu žrtvenog jarca, ali su režim, a posebno ideologija, bili sačuvani. „Ljudi su naše najveće bogatstvo“, kada nema drugog na vidiku. „Slučaj Ranković“ i Brionski plenum ne bi bili tako uspešno tempirani i okončani da su u pitanju bili, recimo, kriminal ili švaleracija, terorizam i neprijateljska emigracija… Ali prisluškivanje, odnosno tajna znanja i saznanja, uvek imaju velike šanse da uspeju. Nije bitan razlog – bitan je način. Duga tradicija spletkarenja, pričanja upola glasa, kućnih tajni i cinkarenjauvek je imala za cilj da sakrije prave namere onoga ko potkazuje; skriveno je razbijano o tuđe glave, potkazani je preuzimao imaginarnu krivicu. Stratišta su uvek bila puna onih koje su pretekli maštovitiji i beskrupulozniji potkazivači.

Međutim, u zemljama bivšeg Istočnog bloka tajne službe su imale još mnogo veoma konkretnih i „teških“ zadataka: od likvidacije političke emigracije uz pomoć veoma uslužnih i servilnih „uličnih heroja“ – kriminalaca, idola sadašnjih klinaca, koji su ubrzo posle obavljenog posla zamenili svoje žrtve u čituljama, do organizovanja sive ekonomije (čitaj: šverca), od kojeg su se izdržavali mnogi režimi, ali i mnogi veoma skupi ratovi. Zastrašivanja, praćenja, likvidacije, plasiranja lažnih vesti i puštanje magle preko svojih glasila i glasnogovornika i mnoštva sitnih doušnika koji se motaju po autobusima i kafanama, piju kafu i kiselu vodu (a nisu lečeni alkoholičari), slušaju i „buškaju“ narod, bili su opšte mesto svakodnevice. Ali najveći posao služba je imala sigurno oko osnivanja opozicije i uspostavljanja višepartijskog sistema, kada je mnoštvo fantomskih stranaka i onih drugih odlično stvorilo privid i simulakrum demokratskog režima. Da li se nešto od tada promenilo? Ništa, samo smo bliži idealu komunizma, u kome će se „ljudi sami zatvarati“. Sami će pisati svoje optužnice na društvenim mrežama, ličnom glupošću i naivnom verom u moć istine u odnosu na laž. Mislim da posedujem i jedno i drugo.

Da li mi čuvamo tajne, ili tajne čuvaju nas? Ko koga poseduje? I ko se još uvek seća istine, i kome je ona potrebna? Ona je uvek između života i smrti, odgovorna životu i odana smrti, kao zalog vlastite ispravnosti. Ko je danas spreman na to, ko se dobro oseća u svojoj koži, ko bar jednom nije poželeo lepa odela i automobile, silikonske kurve i dah tajnovitosti i opasnosti kao u holivudskim filmovima B produkcije? Sve se može dobiti bez mnogo muke: s malo više zlobe, praćenja, potkazivanja i neophodne mržnje. Ali mnogi ne shvate da nema „svetih krava“, danas za stolom, sutra ispod njega. Proces je važan, a ne ljudi, pogotovu tamo gde boli, gde je laž delotvorna, zamešena s malo istine i malo više zlobe. To su najpre shvatili tajni potkazivači, pa javni – novinari, a onda i svi ostali.

 Koliko nas ćutanje obavezuje u odnosu na tajnu i kako govor može da nas oda? Ne treba zanemariti ni ideju istine iz perspektive potkazivača. Da li je tajna pouzdan način da sebe uništimo tuđim grehom i pečatom neizgovorenih reči, koje iz nivoa dobronamernog razgovora podižemo na nivo zlonamerne osude? Onaj ko bude vladao „tajnim znanjima“ i ko bude negovao drevne instinkte potkazivanja i kukavičluka svojih podanika, vladaće i svim ostalim sferama države, pa i narodom naposletku. Ali, ne treba zaboraviti: sve dok druge proganjaju u ime istine, ona ne postoji. Sve je privid laži koju nasilno oblikujemo u istinu, dok pravu tajnu čuvaju samo oni koji u male ljudske istine i velike izmišljotine malo i veruju. Svet se neće promeniti sve dok mu svima vidljiva i svuda prisutna istina ne bude ništa značila. Bezdan nema dna. Istoriju će pokrenuti oni koji će napokon shvatiti da varljiva prijatnost očaja i beznađa nije dovoljno opravdanje za sve slabosti. Čak je i Pontije Pilat na kraju izjavio: „Uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“ (Jovan, 19: 6). Kao da je bitno; ovde i nije reč o krivici, već o krivcima.