…Jer posumnjao si u sve ne samo u kipove i biste 
posumnjao u Um u Srce u Oplođajni Ud
posumnjao u ruke prlјave a još više u ruke čiste
više u velike lјubavi nego u mali blud.  

Posumnjao si i sumnja tvoja bila ti mati
i sumnja bila ti sestra bila ti otac bila brat
i sumnja bila ti bič na kom će dojahati
tužilac sa presudom i dželat…

Branislav Petrović, „Poslanica pesniku“

Svako se seća bar jednog jedinog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvo stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija. Ali koji je to trenutak, gde je okidač dubljeg saznanja? Možda u iskustvu, u priči, slici… Kada se spoznaju dubine, ništa više nije „samo“ priča, slika, uspomena… već nešto mnogo više – duhovni stav, egzistencijalizam suprotstavljen večnim pokušajima da se izgradi Vavilonska kula na temeljima nemuštih težnji za dosezanjem neba ili „posedovanjem istine“.  Bez obzira na to koliko su u retoričkim zanosima ovdašnjih graditelja na vodenim temeljima (Baba, ovo nije politika! Samo bezazlena metafora, tako se namestilo!) putevi ka „srećnom društvu“ otvoreni, čovek nikada ne ide u susret istini, već ona dolazi njemu. A kada dođe, hoćemo li biti kod kuće i prepoznati kucanje na vratima? Ili ćemo pomisliti da je na pragu neki mutavi partijski volonter, rđave retorike i jeftinih fraza, verujuća budala ili budala koja veruje, poštar sa sudskim pozivom, ili komšinica s lončetom, kojoj je upravo nestalo šećera? Kroz špijunku se ne vidi ništa, sve se već desilo. Dušu i istinu smo izgubili, ostalo je samo sećanje na njih, oličeno u tufnastom lončetu ili u „Pinkovim“ pionirima velike gladi i želja i tuđe pameti.

Možda je ovaj uvod bio predugačak za opis jednog davnog porodičnog okupljanja. Nije važno ni kada je sve bilo, kada se negde u vremenu odigralo; malo dešavanje uvek je deo nekog velikog procesa. Okupljanja na parastosima i slavama, „za dugim švapskim astalom“ (Đorđe Balašević), u „sobi s ulice“ (soba koja gleda na ulicu – lokalizam iz Srema, prim. P. V. A.), sa sve supama, mesom, sosevima i rezancima, bila su uobičajena, rituali drevni, nepromenljivi, a priče nezanimljive (isto stare, više puta ponavljane… mada se dešavalo da se omakne i poneka nova-stara), s detaljima i provokativnošću direktno proporcionalnim količini alkohola u završnici ručka. Budući da nas je bilo sa svih strana, jedna profesionalna familijarna struja bila je i sveštenička. Često je priča i počinjala s te strane, isprovocirana pitanjem: „Kako je ono bilo kad si ti?…“ Ja sam voleo one zabranjene priče o tuči popova na seoskoj slavi, kada je naš rođak popa Trebnikom isterivao uvrede iz glave drugog popa, ili o onom popu koji je revolucionarima iz žbunova i s analfabetskih kružoka 1941. potkazao moga deda-ujaka kao reakcionara, a ovi ga na Badnje veče streljali na Fruškoj gori. Te priče su se pričale upola glasa i ne pred velikim auditorijumom. Ali i ova je bila tipična – popovska. Počela je negde oko štrudle i treće ili četvrte čaše vina. Meni je tada bila obična, s prizemnim humorom i neprimerenim smehom, ali godinama kasnije istina je došla k meni, s konačnim razumevanjem njihovog podsvesnog smeha i veoma svesnih suza, što mu u iskustvu življenja dođe na isto. Ali, da idemo redom.

Dakle, ode naš popa na jednu seosku slavu kod uglednog domaćina, svog parohijana, i sve je bilo po redu: od molitve, kolača i posluženja, uglednih svečara, snaša koje su se nadmetale u kuhinjskim majstorijama, sve do zdravica – za srećnu slavu, Svetu Trojicu… i tako redom. Ručak je odmicao, veče je dolazilo sa Save, voda je dobijala sivkastu metalnu boju, žagor je postajao sve jači a vino sve pitkije, kada je domaćin staklastim pogledom obuhvatio goste za stolom, okrenuo se oko sebe da vidi da li nešto nedostaje i… gorko zaplakao. Taman da se još malo smrkne pa da navrate tamburaši, da Bog malo zažmuri u sumrak i da počne pesma, kad, umesto lascivnih bećaraca, krenu plač. Suza je suzu stizala, jecaj je iz jecaja rastao, a on je ridao kao snajka nad svekrovim gaćama. Nastade tišina, ustaše kumovi i popa, snaše i komšije… Zgledaju se između sebe i teše uplakanog domaćina, sve pokušavajući da saznaju šta ga je to odjednom tako gorko ražalostilo – da mu nije neko oteo bubac iz tanjira? Ali gorke suze su gušile reči i prekidale misao. Naposletku, jedva ga smiriše. Još uvek vlažnog lica, on poče da tolkuje svoju muku. Tišina je bila tako teška da je bolela, očekivano saznanje ispovesti pred svedocima moglo je samo da se nasluti, tako gorko se ne plače bez razloga. Svi su se u glavi preslišavali kome je ovaj ugledni čovek i dobar komšija, otac i muž, mogao da nanese zlo, i čiji će grob ili nesreću osvetliti jedna zakasnela istina. Za čoveka koji je deo prirodnog procesa, seoskog života i tradicionalnih istina ne postoji individualni bol osim ako nije sam život posredi, ali na njega se čovek već navikne, pa prestane i da ga primećuje. Nisu znali, a i kako bi, ali su osećali, osvanjavajući i omrkavajući na njivama, da su nebo i čovek povezani – kako klasična kineska filozofija uči. U sitnim stvarima je smisao, „detalji su tumači Božji“, kažu mistici. Izvan obmana mnoštva i samoobmana individue detalji nam ne mogu rešiti probleme, ali nam otkrivaju dimenzije koje su često važne kolektivne istine, ključna rešenja ili aksiološke konstante.

Bilo je to davno, još je bio dečak; adolescent, rekli bi oni koji žele da ukinu detinjstvo i dečake i devojčice. Taman su se vratili iznjive (ovo se „u preku“ piše i izgovara spojeno) i dovezli kola lubenica, a te godine baš rodile-najedrale, otac mu reče da lubenice odnese u podrum, tamo do kamenog zida, da se olade, a da onu veliku od juče, „zdravo ladnu“, donese da se malo osveže. Ove nove je brzo istovario i složio i krenuo s „onom jučerašnjom“ ka stolu u hladu kestena. Ali, prag je bio visok, a žurba velika, i on je pao, a lubenica se rasprsla po utabanoj zemlji… I to je bilo sve. Odgovori na dodatna pitanja: je li bilo batina, šta su ti radili… bili su negativni. Ništa se nije desilo kao povratna reakcija na ovu dečiju nezgodu, a desilo se sve. Gostima na slavi tek sada ništa nije bilo jasno – zašto čovek tako gorko plače? Meni se razjasnilo tek godinama kasnije. Samo je ponavljao: „A bila je tako velika i okrugla!“

Da, sasvim je logično pitanje čemu tolike suze i ova priča, na kraju vremena ili sećanja. Posle dolaska istine ne ostaje pustoš, već slika logocentrične apokalipse i vremena u kojem prikazi dolaze iz dubine postojanja, a ne iz iskustva saznanja. Iz takvih dubina nostalgije čovečanstva i žala za geocentričnim postojanjem došle su i suze, koje su iskoristile intuitivno osećanje bola, dečačke uspomene i oči jednog starca da nam pokažu da se celina raspala. Savršeni oblik se oteo čoveku, Bog je relativizovan u našim asimetričnim shvatanjima u kojima celina više nema nikakvo savršenstvo ni oblik, sve je slučajnost i volja, hir i instinkt. To je smušeni haos teorija, simulakrum istinske egzistencije. Savršena sfera – lubenica – nije više model sveta, čovek više nije dokaz Božjeg stvaranja. Kopernik je zajedno sa Zemljom detronizovao i čoveka, koji sada treba da otkrije kakvo je malecno zrno prašine među drugim zrncima. Frojd tvrdi da se čovek posredstvom kopernikanskog preokreta osetio povređen u svom narcizmu. Nije narcizam osnova postojanja, niti jedne teorije koja je, umesto da uredi odnose između nebeskih tela, preuredila osnove shvatanja Božjeg dela. Duhovna autarhija je preinačila i partikulisala sliku celine, kriška lubenice je samo ideja o celini, čovek nakon Kopernika nije najveće Božje delo, već svedok beskraja nastalog voljom nekog bezimenog apsoluta, koji više nije Tvorac. A kada Ga nema, onda je, naukovali smo to više puta, sve dozvoljeno i moguće, kako u primitivnoj političkoj prisili, tako i u suptilnom medijskom zaglupljivanju. Onda je i sve ono što je detalj i dešavanje, dramaturgija i iskustvo, smrt i suze, slava i sahrana, sasvim normalno, a nije! Normalni su samo rezanci u supi iz drugog pasusa. Sve drugo je tumaranje po životu koji je izgubio centar i osnovu, koji se rasuo po prašini, a mi u pričama pokušavamo da sakupimo njegove opiljke, krhotine neke lubenice koju je neko davno za nas i u naše ime razbio.

Šta je video i čuo ovaj uplakani čovek – koji u mom sećanju plače svih ovih godina, suzama koje je nasledio kao sudbinu – kada se crveno lubeničino srce iz razbijene celine – zelene sfere – pomešalo s prašinom? Verovatno sve one kletve izrečene upola glasa, tihe jecaje i glasne krike, vojske u raznim uniformama i bitange, pokore i pljačke, sebe rođenog i sahranjenog bez dana srećnog života, bele pokrove i peškire na krstačama, grobove u tuđini i grobove u žitu, zapaljene kuće i vatre u pekarskim pećima, glad i panađure, razbijene tambure i prkosne pesme, vancage, secikese, kocoše i kurvare sa zamašćenom kosom i ufitiljenim brčićima, koji se preko noći pretvaraju u komesare s „naganom“ u rukama kojim dele pravdu, ili u „narodne deputate“ – zastupnike tuđe volje i svoje primitivne gramzivosti u ime narodne sreće i u slavu svoje lične gluposti. Mnogo više je video u sumrak tog letnjeg dana nego oni koji će prisustvovati sumraku civilizacije, samo se još tada uplašio i zaćutao – suze su bile samo neizgovorene reči.

Hildegarda iz Bingena je rođena pre devetsto godina, i bila je kraljeva učiteljica u svom manastiru na obalama Rajne – neka vrsta hrišćanske Lorelaj. Njena poznata rečenica glasi: Homo Est Clausura Mirabilium Dei. Šta to znači? Čovečanstvo predstavlja zaključak božjih čuda. Ljudi predstavljaju kraj stvorenog sveta.  Clausura je krajnji aspekt čovečanstva, ne samo u smislu katastrofe nego i moći. Pogrešno shvaćene moći i još pogrešnije upotrebljene želje za srećom. Sremski seljak iz priče poslednji je segment stvaranja, bio je toga svestan, video je sebe na odru, ili u blatu koje su mu zamesili oni koji mu pričaju o dostojanstvu budućnosti u izmišljenoj sadašnjosti u kojoj prošlost spava dok ne progovori u prašini ili u kriku nad potopom. U onom bivšem čoveku koga se seća s nostalgijom i onom budućem koji mu se, kao Andrićev Radisav, s koca smeje smehom sadašnjeg vremena. On samo nije umeo sve to da kaže. Ovi današnji, ili ono što je od njih ostalo u poharanoj zemlji, neće ni imati prilike.