Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, 55 godina uspeha i zaborava

 

Postoje pisci koje čitaoci ne čitaju rado i sa istinskim čitalačkim zadovoljstvom, ali je njihov uticaj obrnuto srazmeran (ne)čitanju. Citati, naslovi knjiga i njihova imena univerzalna su valuta akademskog i salonskog intelektualizma. Mnogi pričaju o Džojsu, Selinu, Beketu… a mali broj ne samo čitalaca već i univerzitetskih profesora pročitao je neku od njihovih knjiga. F. M. Dostojevski je sinonim za roman Zločin i kazna, Ivo Andrić je sinonim za roman Na Drini ćuprija, Meša Selimović za roman Derviš i smrt, Danilo Kiš za Grobnicu za Borisa Davidoviča… i tako dalje sve do činjenice da ni pisce koji su postali deo školske lektire ili neke nacionalne institucije ne poznajemo dovoljno da bismo branili pre svega sopstveni čitalački integritet, a kamoli njihovo delo ili književni kvalitet.

Prezir kao mera kvaliteta

Ova značajna (dominantna!) grupa ima i svoju karakterističnu podgrupu, koja je definiše više od „glavnog“ toka. U nju spadaju pisci čija recepcija sama po sebi ostvaruje značajan uticaj kako u čitalačkim, tako i u krugovima pisaca, inspiracije i nezaobilaznih citata. Periodi njihove slave obeleženi su velikim delima i značajnim književnim uticajem. Međutim, vremena koja su ih nasledila, književne mode, ideološka isključivost i (para)intelektualna površnost, gurnuli su ih na margine ne samo istorije književnosti već i granica znanja i kontinuiteta književnog delanja i mišljenja. Kako drugačije objasniti nestanak i prećutkivanje pisaca poput Borislava Pekića ili Miodraga Bulatovića? Prvi se polako vraća u književnost, u kojoj mnogi izvikani i etablirani pisci nemaju toliko ne samo čitalaca već ni ljudi koji su čuli za njih koliko Borislav Pekić ima fanova na društvenim mrežama. Šta se to desilo s književnošću, da li se povukla u katakombe dok ne prođe karneval budala i vašar taštine (para)intelektualne hipokrizije? S Miodragom Bulatovićem situacija je još gora: jedan od najznačajnijih pisaca opstojava jedva na marginama sećanja i u ponekom citatu svojih najpoznatijih romana. Šta je razlog? Ideologija, možda? Pa zar njegovi prvi romani nisu bili podsmevanje ideologiji, ruganje sistemu, kritika politike?… Nije li Gruban Malić ovdašnji Švejk, samo urnebesniji, strasniji i balkanski karikaturalniji?! Nisu li Ljudi sa četiri prsta i Peti prst povezali emigrantske pejzaže junaka Miloša Crnjanskog s onim emigrantima s kraja XX veka od čijih se književnih pačvoraka (čast izuzecima) stvorila čitava kulturna paradigma? Ili su možda Bulatovićevi  junaci nedovoljno demokratski osvešteni i u svojim kriminalnim biografijama ne nose neko načelo demokratske slobode? Ali nose ideju života i svega onoga što život u svojoj egzistencijalnoj studeni jeste, majka i maćeha, smrt, vrlina, kriminal, ljubav… Otišli su u emigraciju da bi se izborili za svoje parče neba, a ne da bi se vratili kao prvaci NGO na nekom demokratskom tenku (bele kobile nisu u upotrebi zbog jakih veza s nemodernom srpskom tradicijom, o konjima ne bih ovaj put…). Oni su imali samo jedan život i samo jednu smrt i nisu mogli da biraju; moguće je da su zbog toga njihove biografije „totalitarni panegirici“ poznate nam i prezrene „srpske i crnogorske kriminalne svesti“. Koliko pisce iz prve grupe ovdašnja književna čaršija neguje svojim polovičnim ili nikakvim znanjem i primitivnim samopouzdanjem, toliko ove iz druge grupe (podgrupe) potiskuju svojom zavišću ili prezrenjem, karakterističnim za odnos mediokriteta prema talentu. Malobrojni čitaoci koji još uvek prate aktuelnu književnu produkciji lako mogu da nivou motiva, stila, bogatstva metafore, imaginacije… jasno vide koliko današnjim piscima, pogotovu onim mlađim, nedostaje znanje, iskustvo čitanja i kreativno prisustvo nekog od ovih pisaca. Miodraga Bulatovića, na primer.

A možemo sve da posmatramo i na drugi način, tek da ovaj tekst ne bi bio proglašen krajnjim ideološkim subjektivizmom. Prvi Bulatovićev roman, Đavoli dolaze, pojavljuje se 1955. godine. Te godine NIN-ovu nagradu dobija roman Mirka Božića – Neisplakani. Sledeća knjiga, Vuk i zvono, čudesna storija u kojoj Bulatović pokušava da iživi „duhove prošlosti“, prolazi relativno zapaženo, ali nagrade je zaobilaze. Te godine NIN-ovu nagradu dobija Branko Ćopić za knjigu Ne tuguj bronzana stražo. Tek s narednom knjigom, Crveni petao leti prema nebu, Bulatović više ne može da bude nevidljiv, ali, gle čuda, upravo te godine ova još uvek najznačajnija književna nagrada nije dodeljena. Možda to više govori nego da je dodeljena. Međutim, za razliku od dela „proslavljenih laureata“, Bulatovićeve knjige počinju da se prevode u Nemačkoj i Francuskoj, ubrzo postaje najprevođeniji jugoslovenski pisac. Originalnost talenta i stila brzo su prepoznali neki drugi čitaoci i tumači. Početkom šezdesetih godina sada već prošlog veka Bulatović je prepoznat u Francuskoj kao jedan od najoriginalnijih pisaca izvan francuskog govornog područja. U to vreme francuska književnost eksperimentiše s „novim romanom“, pisci poput Virgila Georgijua su potisnuti, Selin još uvek nije institucija…  Ako u ovo razmišljanje uvedemo činjenicu da se u tadašnjoj evropskoj književnosti već pojavljuju pisci „latinoameričkog književnog čuda“ i podatak da se kapitalni roman Gabrijela Garsije Markesa – Sto godina samoće pojavljuje 1967, s velikom sigurnošću možemo tvrditi da je proslavljeni nobelovac znao za Bulatovića i da mu je magija ovog pisca bar malo pomogla da se odmakne od svojih dotadašnjih romana s jasnim ideološkim podtekstom. Zanimljivo razmišljanje, ali zašto ne razmišljati i tako ako horizonti nisu zaklonjeni već pomenutim mržnjom i zavišću?

Istini za volju, treba priznati da je lakše govoriti o Bulatoviću nego pisati posle njega. Nije ga lako ni čitati, jer nas njegova magičnost života podseća na poniženje zaborava. Da li smo time ponizili sebe ili njega? Na ovo pitanje nije potrebno dati eksplicitan odgovor, on je svuda oko nas. Od prvog objavljivanja romana Crveni petao leti prema nebu prošlo je 55 godina (1959–2014). Godine slave i godine tišine. I jedne i druge dovoljan su razlog da se ponovo, posle više od pet decenija, pozabavimo ovim romanom. Ako ne zbog novih čitanja, a ono bar zbog istine i činjenice da dobar pisac ima bezbroj tumačenja. Ovo je prilog toj tezi. Zadovoljstvo je moje.

Srce na pazaru

Roman počinje bolovima  (tada) nepoznate žene u prirodnom okruženju, na livadi iznad grada. Ne možemo da utvrdimo njegov pravi uzrok, te zato i ženu i njen bol i želju da on prođe u ispunjenju neke apstraktne opšteljudske sreće posmatramo kao izmešten elemenat, koji svojom pomerenom logikom imenuje ključne tačke ove priče. Prema „bolovima iz utrobe“ možemo da pretpostavimo da jedan ciklus života začetog u njoj upravo treba da skonča u hladnim vodama Lima, a da drugi počinje njenim viđenjima osnovnih aktera. Dakle, roman počinje čedomorstvom, i ta će ga senka prokletstva pratiti sve do kraja, jer je odnos između Muharema i Ilije profilisan ljubavlju i prokletstvom neželjenog deteta, koje se dodatno pojačava činjenicom da je Muharem jedini koji je ostao od nekada jake loze. Da li život počinje bolom, ili se završava u bolu? Metafizičko pitanje koje se projavljuje kao semantička igrarija određuje duh ovog romana. Međutim, mnoštvo slika i oslanjanje na detalje i poetizovanu stvarnost, tipični za Bulatovićeve lirske iskorake, uvek nameću nekoliko važnih perspektiva. Zato se na početku, iz pastorale livade (prirodni aspekt) i bola (ljudski aspekt) izdvajaju tri glavna toka – perspektive. Kao tri ploda s drveta,[1] od kojih jedan pada na put, drugi „nalik na galeba“ na muslimansko groblje, a treći:

Treći i dosad najveći plod, u kosom letu zabode se u trnje pored bleštavo bele kućice, pokraj vesele gomile: tu će dugorepi đavo ubrzo doći po svoje. Rakija će ljudima okrenuti pamet naopako: čupaće se za perčine, vući se za uši i noseve; poigraće se sa pogurenim nezvanim gostom koji se na njih neće naljutiti; pucaće za žar-pticom, olovom će joj raskomadati srce. Kada se s lješničkih bregova spusti noć, keziće se na mesec, pa čak i na zvezde. Đavo uvrnutih nogu i klempavih ušiju preskakaće veliki plod maslačka, cerekati se i nuditi ih rakijom, već polumrtve; šaputaće im glasom slepog miša da zna gde je odleteo crveni petao i šta će s njim biti. Ljudi će blenuti u krastavog đavola i lajaće na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani.[2]

Nesumnjivo je da u ovom pasusu odmah na početku knjige Bulatović skicira dramaturšku postupnost i kulminaciju, ali razvoj karaktera ostavlja za kasnije. Ovakvim postupkom on želi da naglasi polifoniju glasova koji će se steći u demonski muk i tišinu, iz koje će svojom sudbinom da progovori jedini pravednik na izokrenutoj svadbi. Zato na početku želi da definiše „epizodne“ narativne tokove, uvodeći ih u priču kao pasivne posmatrače koji ne učestvuju direktno u glavnom romanesknom toku, ali ga svojim neučestvovanjem i otkrivanjem karaktera dodatno definišu i određuju kako na planu duha, tako i u intenzitetu. Takođe, pojavljivanje đavola nije samo mitološka ili religiozna slika već mitska projekcija ljudskog negativiteta, oličenje natprirodnog zla naseljenog u ljudskoj prirodi, odnosno u njenom demonskom ispoljavanju. Ono što nije sadržano u ritualu i objektu (svadba, domaćinstvo), sadržano je u subjektu, odnosno u njegovom ekstatičnom ispoljavanju u okolnostima u koje projektuje svoje želje i slutnje. Daleko od istinske moći, i još dalje od istine.

Istina se u Bulatovićevim romanima ne otkriva na analitički i racionalan način, posredstvom monološke forme. Kod Bulatovića ni dijalog nije dovoljan. Bulatovićev postupak, pogotovu vidljiv u ovom romanu kao poetičko-stilska vežba, jasnija, konciznija i fokusiranija nego u romanu-prvencu Đavoli dolaze, istovremeno je i citat i poricanje teze Isaije Berlina o „nestabilnom tronošcu koji podupire centralnu tradiciju zapadnog mišljenja“.[3] Naime, Berlin tvrdi da je njegov „tronožac“ metafora centralne tradicije zapadne političke misli, ali se primenjuje na zapadnu misao generalno. „Prva noga“ pretpostavlja da na sva prava pitanja može postojati samo jedan ispravan odgovor. Ako ne postoji ispravan odgovor, onda pitanje ne može biti pravo. „Druga noga“ znači da mora postojati metod pomoću koga se ispravni odgovori mogu naći, ili procedura za nalaženje onoga što je ispravno. „Treća noga“ i najvažnija premisa ovog pristupa jeste to da svi ispravni odgovori moraju biti kompatibilni jedan s drugim. Bulatović briljira u trećem odgovoru (kao što je i treće teme priče najvažnije, centralno, ključno) i time faktički počinje i završava roman, ne krajem već kompatibilnošću tuge i zgađenosti, tragike istine i posustalim pravednicima. Ali zato na prve dve „noge“ (poglavlja „Tužna braća“ i „Sa đavolom između sebe“) gradi zaplet potpomognut i balkanskom iracionalnošću, mitom, ljubavlju koja kroz mržnju govori, demonologijom… Postoji mnogo zala za koja nema rešenja bez stradanja dobra, bez žrtve koja će istovremeno iskupiti one zaslepljene zlom i sebe u nezlobivoj ljubavi.

Sama činjenica da roman počinje ženskom perspektivom gradi drugu neobičnu intrigu, pogotovo što pojavljivanje lude Mare sve do kraja romana biva skoro neprimetno. Ali ona je bliska Geteovom prizoru majki, opisanih u Faustu. Prema toj slici, majke su boginje koje žive u samoći i oko kojih umiru i prostor i vreme. Mara je čedomorka i oko nje umire i sve ono što može da produži vreme i naseli prostor. Ljudi ostaju sami u svojoj demonskoj instinktivnosti i poricanju u negaciji arhetipske prisutnosti i uloge žene. Ali Mara je i „mitska suđenica“, jer se novi bog pojavljuje uvek u liku muškarca, ili nekoga ko za sebe misli da je muškarac, ili pokušava da okolinu ubedi u to u karikaturalnoj i agresivnoj slici seksualnog podređivanja i dominacije. U ovom romanu i jedna i druga pozicija imaju svoj „plivajući“ identitet ili nije sve baš onako kako gomila urla.

Čudo i skandal – dva aspekta istog događaja

 Dva sekundarna toka, istovetna po sudbinama njihovih nosilaca, svedoci su trećeg. Ali ne poput korelativa normalnosti, kao u klasičnoj realističnoj prozi gde se priča postavlja prema životu bez sumnje da se on može realno i objektivno preslikati. Prosjaci Jovan i Petar, s čudnim međusobnim odnosom emotivne uslovljenosti, i dva pijanca grobara, Ismet i Srećko, koji pokušavaju da na groblju pronađu mesto za nesrećnu ženu samoubicu, kao razdvojene radnje ne dodiruju se u realnom svetu, već u sferi vlastite sudbine koja postaje deo veće slike.  A veća slika jeste svadba Ivanke i Kajice, pokušaj da se očuva budućnost porodice Ilijine. On nejakog i sublesastog Kajicu ženi starijom Ivankom da bi ispunio formu braka i u institucionalnom smislu utvrdio sudbinu porodice i nasleđa. U dubini svoje duše Ilija krije tajnu, kao što Muharem krije ljubav prema Ivanki. Od imetka on ima kuću i službu kod Ilije, i petla koga nosi na pazar da bi ga prodao, seo s ljudima u kafanu i postao punopravan član zajednice. Na putu do varoši nailazi na Kajičinu svadbu i raspojasane svatove. Bulatović se u ovom delu romana opredelio za individualni objektivizam, za realnost koja se reflektuje u svesti jedne ličnosti.

Kao da se iz ove jednostavne i sasvim obične Muharemove želje otvara mnoštvo individualnih autorefleksivnih, monoloških perspektiva: od Ilijine, Kajičine, Ivankine… sve do povratka na Muharemov put i sudbinu petla, koji završava kao zabava pijanih svatova. Dok preplašen leti u granje, svatovi pucaju u petla, koji se pretvara u inkarnaciju žar-ptice. Prostor između puta i svadbenog veselja jeste prostor u kome se dešavaju transformacije neophodne da bi se ljudska priroda i potencijal duše pokazali u svoj svojoj ogoljenosti i intenzitetu.

Petao je, kako kaže Zbignjev Herbert u jednom eseju, ptica koja se pretvorila u karikaturu zbog života s ljudima. Transformacijom petla u sakralnu pticu, najpre u Muharemovoj imaginaciji, a kasnije i u njenoj vlastitoj sudbini, počinje da se razrešava gust simbolički splet. Muharem je tuberkulozni bolesnik i crvenilo koje iskašljava iz pluća jeste „dublje pamćenje simbola“ – crvenog petla, crvene krvi i još crvenijeg srca. Želja raskalašnih svatova jeste da se narugaju sa jurodivim i da potisnu različitost koja se očitava u Muharemovoj iskrenosti i nezlobivosti, u svemu što je njegovo karakterno i duševno određenje. Ilijina priča o Muharemu, između ljubavi i besa, jeste priča oca koji nema hrabrosti, pogotovo u takvoj prilici, da prizna svog sina, iako je njegova dotadašnja briga očinska i izlazi iz moralnog i socijalnog okvira porodice. Pozitivnim ili negativnim osobinama i postupcima koriguje se rod. Ilija je izabrao način koji je zajednica očekivala od njega (da oženi na silu sinovca Kajicu), ali je njegova duša duboko uz nesrećnika s petlom, jedinog preživelog njegovog sina, jektičavog naslednika njegove tužne sudbine i bivše slave. On nije reprezentativan predstavnik roda, pa se njegovo pravo poreklo krije kao stidna tajna. On svojom pojavom životno upotpunjuje Iliju u nadi da ipak nije sve gotovo, ali to je samo emotivna činjenica bez ikakve vrednosti ili težine u stvarnosti koja ih okružuje. Iliju posledica nesvesnog ogrešenja udaljava od osećanja krivice, ali ga vodi ka neobičnoj brizi za usamljenog dečaka, a verovanje u sudbinsku neminovnost ne pruža mu neophodnu utehu. Put od njega do Muharema je dug i ne završava se očekivanim i željenim susretom, već Ilijinim kolapsom, zaleđenim trenutkom u kome se on približava smrti, a Muharem svojom sudbinom ne pronalazi ljudskost kakvu je sanjao i u kakvu je verovao, dok oko njih besni raspojasana gomila čija se ritualna svadbarska sreća pretvara u autodestrukciju koje nisu svesni u svom ludilu i pijanstvu.

Bez obzira na podeljenost priče na nekoliko aspekata, kao da se sve odvija u jedinstvenoj istovremenosti. Kao da su svi učesnici u autorefleksivnim, monološkim ili dijaloškim epizodama, u oponiranjima u rečima i sinhronizaciji emocija, čak i tamo gde ishodi ne pripadaju logici priče ili očekivanoj dramaturgiji dešavanja. Na njihova pitanja može se odgovoriti samo novim pitanjima, složenost misli uslovljava intenzitet osećanja. Od skrivene ljubavi Muharemove, do mržnje koja tinja između dva pijana grobara, Srećka i Ismeta, do enigme koja kvasa u Iliji dok oko njega luduju svatovi koji će se od slavljenika njegove veličine brzo pretvoriti u svedoke njegovog sunovrata. Unutrašnja carstva misli i protivurečnosti junaka Miodraga Bulatovića složena su i slojevita, a njihove kreacije su mozaici misli, reminiscencija i tragičnih sputanosti. Opisi književnih likova polaze iz njihovih telesnih osobina, koje se u određenim stanjima duše još više, posebno u međuodnosima, izopačuju i karikiraju kao na slikama Pitera Brojgela Starijeg, posebno na slici Borba mesopusta (1559).

 Potčinjavanje kao odlika mentaliteta

U romanu postoji samo sloboda da se ode negde daleko, ali ne značajno daleko od činjenice koja individuu potčinjava okolnostima od kojih pokušava da pobegne. Čemu su onda potčinjeni prosjaci, grobari, Muharem i Kajica, Luda Mara… – ideji slobode koje nema, jer je i sama sloboda potčinjena neslobodi, mestu, običajima, ljudima… Kod Bulatovića mesto ne „pamti“ događaje (kao genius locci – lat. duh mesta), već ih uslovlјava i kreira karakterima i njihovim trvenjima na malom prostoru svoje subjektivne i životne određenosti. Možda taj odnos „upućenosti“ (možda je bolji termin „osuđenosti“) jednih na druge definiše Karl Jaspers u tekstu u kome pokušava da se nadoveže na ideju slobode Anselma Kanterberijskog: „Čovek može svagda da živi samo pod autoritetom. Ako to ne želi, potpašće samo jednoj, utoliko više spolјašnjoj sili. Obmana da je slobodan od svakog autoriteta, gurnuće ga u najapsurdniju i najpogubniju poslušnost. Pretenzija na totalno slobodno mišlјenje svakog pojedinca zagluplјuje i prouzrokuje svako totalno potčinjavanje.“ Upravo tako, bez obzira na svoje otpadništvo od društva i svoju volšebnu sudbinu, svi su potčinjeni običajima i verovanjima okoline, procesu o čijim se svrsishodnostima i opravdanostima rituala uopšte ne pitaju. Možda bi iskrena pitanja otključala okove njihovog sveta prividne slobode i ukazala na neke nove puteve, ali oni ne žele da ih postave. Muharem se vraća Iliji i čudnoj potlačenosti i ljubavi istovremeno, kao što se i Ilija posle neuspešnog traženja odbeglog Muharema vraća na svoj prag i mesto svoje propasti. Prosjaci ne pokušavaju da nadiđu svoju ubogu ulogu, luda Mara i dalje baca svoju neželjenu decu u Lim, Srećko i Ismet su i dalje grobari pijanci, maroderi. Svet koji ih je odbacio sačuvao ih je u njihovoj neslobodi, u paradoksalnoj stvarnosti koja čuvajući takve pojave svoj humanizam podređuje demonologiji unutar koje izgovori za neljudsko uvek imaju ljudski razlog i opravdanje.

Pobuna tuge

Ali život ove „male braće“ ipak je neka vrsta pobune. Tačno, ali kakve? Bulatovićevi junaci, bez obzira na često crnohumornu i karikaturalnu perspektivu u kasnijim romanima i tragičnost kao dominantnu odrednicu karaktera u romanu Crveni petao leti prema nebu, nose u sebi izvesne dijalektičke nesuvislosti, na kojima Bulatović gradi svoj fantastični, brojgelovsko-bjelopoljski svet mnogo više nego na mitskom predlošku ili iskrivljavanju činjenica, što je neka vrsta manirističkog pravila u književnosti XX veka. Otpadništvo njegovih junaka nije biranje manjeg između dva zla, ali je ipak pobuna. A svaka pobuna, to je u podtekstu ove naopake dijalektike, jeste tuga iznikla na spoznaji: bolje je umreti kao ja, nego živeti kao vi! Oni koji to treba da vide, ne vide, a oni koji to žive, njima je svejedno. Njihova sudbina je okrenuta ka unutra, oni nisu svedoci sveta koji ih je odbacio, već vlastitog nepristajanja. Otuda je ova osobina bila nerazumljiva onim tumačima koji su u njoj tražili socijalni (jednosmerni čitaoci, u biti dobronamerni) ili ideološki (partikularni, zlonamerni čitaoci) aspekt. Zato čiča Ilija pita, rugajući se, Muharema, da li je komunista ili socijalista, aludirajući na njegovo siromaštvo. Ne pita ga, na primer da li je bednik, što ne bi umanjilo jačinu uvrede, naprotiv. Ali komunizam i socijalizam su pojmovi koji ne spadaju u tradicionalni vokabular i mišljenje, oni su uvezeni i osim nerazumevanja i uravnilovke kao stvarnosnih posledica posrednog tumačenja, nisu u stanju da objasne sebe. Oni ne pripadaju svetu subjektivne slike tradicionalne „humanosti“, Muharemovo siromaštvo i bolest nisu deo njihove zajednice, ne pripadaju ni njihovom stidu ni ponosu, njegova „budalaška sloboda“ samo je slika njihove neslobode, njegova naivnost odraz je njihovog licemerja i lukavosti. Upravo u tom dijalogu Bulatović (to tadašnji tumači vide samo kao reakcionarnu uvredu socijalizma) agresivno prekida akciju i naraciju, u drugom planu se suptilno menjaju percepcija i afekcija, kako bi rekao Žil Delez. Stvarno i imaginarno se stapaju, odnos kretanja i vremena se preokreće, a slika postaje više čitljiva nego što je vidljiva. U njoj je učitana ideja propasti „istorijskih“ naroda, koji promenu istorijskih epoha doživljavaju kao nesuvislu terminološku zbrkanost u izrazu ili kao tvrdoglavo opstajanje (poput svadbe nejakog i sublesastog Kajice da bi se održala porodična loza) u drevnoj matrici, dok ih žrvanj novih dana i vlastite neiskrenosti i hipokrizije melje u prah zaborava bivših epoha.

Iz ove perspektive lako se dolazi do zaključka: likovi s periferije društva jesu tumači (ne i nosioci!) masovnog ludila, oni prolaze kroz ekstremne situacije, spoznajući sve ono što ne žele da vide oni koji žive bezbedno u samoporicanju neophodnom za učestvovanje u masovnom identitetu. U ovom romanu to možemo da primetimo na jednostavan način. Samo takvi volšebnici imaju imena, svi ostali su opisani na osnovu vizuelnih osobina koje ih određuju kao „drugačije“ u slici kolektivnog poricanja u ludilu zajednice. Iako uvek poraženi od većine, samo oni nose autentičnu egzistenciju.

Gde zaista počinje život – kraj bez početka

Nema sumnje da je Miodrag Bulatović Muharemov lik gradio na tradiciji „svete lude“. Jurodivi, ili „svete lude“, nose u sebi i „mudrost lude“. Ideja mudrosti počiva iza arhetipa da neobrazovani ili prostodušni lakše dolaze do suštinskih pitanja i odgovora nego oni koji su opterećeni konvencionalnim znanjima. Ljudska inteligencija, shodno tome, ne prepoznaje razloge i uvide srca, odnosno, uvek ih pripisuje ludosti. Ali treba se podsetiti da su i veliki pisci svetske književnosti imali ovakve likove: Sofokle, Aristofan, Tomas Mor, Erazmo, Šekspir, Dostojevski… Iako ovi likovi pripadaju sekundarnim tokovima kulture i umetnosti, ta tradicija obuhvata i velike likove zapadne civilizacije kao što su Isus i Sokrat. No, bez obzira na sve, ideja o „svetoj ludi“ uvek je ostala neka vrsta aberacije.

No, ne treba prevideti da je eksplicitna luda – luda Mara, s kojom i počinje roman, i koja takođe u sebi gradi svet specifične osećajnosti i mudrosti, koji proističe iz nje. Ali ona je statički elemenat, posmatrač, dok je Muharem aktivni elemenat, učesnik, s tim što je Marina mudrost zrelija, ona je prozorljiva, zna šta može da očekuje i da dobije od sveta: silovanja i čedomorstva kao posledicu začaranog kruga strasti. Muharema naivnost da sve možda i ne mora tako i da ljudi možda i nisu tako loši situira na viši nivo ljudske tragedije, koju luda Mara posmatra poput nekog pomerenog stoika.

Dakle, nesporno je da Muharemova svetost i neprilagođenost potiču iz nepatvorene osećajnosti i spoznaje srca. Ali koja je svrha tog njegovog tužnog dara i osobine? On, poput sebi sličnih, ne može da reši nijedan problem, i kada mu se rugaju, njegova latentna (i sveprisutna) krivica za sebe samoga ne gubi na intenzitetu. Ali kao i pomenuti pisci, i Bulatović uvodi Muharema u svet konvencija iza kojih se kriju hipokrizija i podlost. Međutim, kompleksnu ličnost Muharemovu Bulatović dograđuje dvama značajnim katalizatorima: tradicionalnim stidom i nadom, što značajno pojačava njegovu eksplicitnost i intenzitet književnog lika i ličnosti uopšte. Stid je u njemu emocija okrenuta ka unutra, ka najsuptilnijoj osećajnosti, koju ne sme da izrazi iako svim srcem želi da bude čovek kao i oni čija ga mržnja i poruga guraju na marginu. On ne može da shvati da svojom pojavom i čistotom podseća na sve ono što su ti „dični“ svatovi izgubili i prezreli i da njegovo srce nikada neće moći da prepozna i shvati pripadnost svetu kompromisa i licemerja. Stid kakav Muharem nosi jeste plač sadašnjeg čoveka pred večnim ogledalom, nad starim ranama i budućim bolovima.

Zato crveni petao odleće u nebo, zato pucaju u njega, on je srce koje siroti Muharem nosi u rukama na pazar. Ono je preraslo njegove grudi, metaforu, mržnju… – ono je veće od neba. Ali to nije roba koja se traži, da bi bio deo njih, on mora da napusti svoje srce i svoju „mudrost lude“. Bez obzira na sve, njegova nada ne slabi. Ideja nade sadrži dva elementa: očekivanje i ubeđenje. Muharem očekuje da će se nešto drugačije desiti izvan kauzaliteta slike koja se odvija pred njegovim očima, njegovo ubeđenje ga sokoli kao što sokoli njegovu nadu da će na kraju ipak nadvladati svoju bolest i svoju egzistencijalnu kob i postati čovek. On sopstvenu uzvišenost doživljava kao manu, a za grubost nije sposoban. Njegova tragedija ne rešava krizu tek sklopljenog  karikaturalnog braka, koju svi svatovi naziru i pokušavaju da je potisnu nekim drugim ritualnim afektacijama. On je u funkciji te krize, on je svojom tragičnom ljubavlju pojačava, da bismo je jače osetili, da bi postala nepodnošljiva, da bismo se postideli pred pravednošću sipljivog sirotana, koji svoje srce s krilima i krestom na glavi nosi na pazar prepun neubedljivih osećanja i naše taštine. Njegov odnos prema petlu jeste odnos najčistijih osećanja, a naš (mistično skriven i ritualno svatovski), osim posmatrački i učesnički, jeste i odnos dubinske (ne)iskrenosti.

Muharem je bjelopoljski knez Miškin, tragičan i svet, izvan agresije i ambicije, sirotinjski aristokrata kao Gončarovljev 0blomiv, koji kaže: „Moj život je počeo gaseći se.“ On ne može da peva sa Srećkom i Ismetom na groblju, jer „nema srce“, petao je odleteo i on ne može da „postane čovek“. Njegov život je sam postao epizoda sulude igre, komedije i tragedije istovremeno, koju posmatraju prosjaci Petar i Jovan i jedino što ih boli jeste pripadnost tom osionom i bezdušnom plemenu koje ubija sve što leti i mrzi sve što oseća. Njih boli i sama činjenica da su ljudi i da ih njihove prosjačke noge ne mogu odneti tako daleko da to zaborave. Dakle, kako na početku, tako je i na kraju: nigde se ne može otići i pobeći, jer kraja nema. Crveni petao se odavno pretvorio u rajsku pticu isto kada se i „zemaljsko carstvo“ pretvorilo u pakao ne prepoznajući čisto srce, ali to samo petao još vidi. Delotvornost istine je u visinama.

 

[1] Bulatović na ovom mestu ne kazuje eksplicitno čiji su plodovi u pitanju. Iako luda Mara, saznaćemo kasnije, „duva maslačke“ i ima dovoljno naznaka da su u pitanju cvetići maslačka, pisac ih namerno naziva „plodovi“. Možemo da pretpostavimo da izmetanjem imena iz očekivane onomastike on misli na biblijsko „drvo saznanja“, jer su sva tri mesta oslonci saznavanja osnovnog narativnog toka.

[2] Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu, BIGZ, Beograd 1972, str. 8.

[3] Isaijah Berlin, The Crooked Timber of Humanity („Krivo drvo čovečanstva“), str. 24–25.