Možda bi ovaj tekst trebalo nazvati „Pekić i ja“, ili, manje ambiciozno, „Moja čitanja Zlatnog runa“, ali u svakom slučaju, rizikujući da upadnem u zamku takozvane ekspresiоnističke kritike, trudiću se (kad god је to moguće) da izbegnem uobičajenu metodologiju tumačenja književnog teksta ili da citiram prethodnike koji su svojim tekstovima uspeli da dosegnu mitski Argo, ili da se bar iskrcaju na nekoj od obala na putu ka Zlatnom runu.

Treba imati na umu da Pekićevo delo možemo da posmatramo i čitamo paralelno, kao zapise o delu i kao glavni tok naracije. Život je doživljavao kao književni totalitet, skup različitih, paralelnih ili ukrštenih narativnih tokova, u stvarnoj ili imaginarnoj egzistenciji. Iza sebe je ostavio mnoštvo zapisa, korespondenciju, skice… kao dokaze istinskog života u književnosti i za književnost, a ne zemaljskog trajanja pisca u odnosu na njegovo književnо delo. Kod Pekića je ova razlika suštinska i funkcionalna. Kao da je želeo da iz svakodnevnog života istisne što više banalnosti i da ga naseli književnošću. Možda se u tome kriju neke važne (osnovne) karakteristike recepcije Zlatnog runa, koje je u poslednje tri decenije stvorilo značajnu grupu čitalaca, koji ovo sedmoknjižje posmatraju kao poseban romaneskni prostor, simultano postavljen i čitalački doživljen u odnosu na egzistenciju i vlastito čitalačko iskustvo. Kao neku vrstu korelativa aktuelnom stvarnošću determinisanog okvira života, u kojem se socijalna i društvena imperativnost mešaju s imaginarnim svetom Njegovan-Turjaških, odnosno s njihovim istorijskim traganjima i antičkim, mitološko-kentaurskim predznakom identiteta.

Malobrojni su pisci koji su na taj način podređeni delu kao što je to slučaj s Pekićem. Siguran sam da su mnogi čitaoci, i sâm sam često padao u slično iskušenje, tražili tragove Njegovana u prašnjavim istorijskim knjigama, jer su im sugestivnost Pekićevih likova, istorijska pozornica i dubinska dramaturgija sudbine pojedinaca sugerisale autentičnost njihove egzistencije u raznim istorijskim epizodama. Pitanje koje za potrebe jedne hipotetične književne avanture možemo postaviti u odnosu na ovakvo nasleđe glasi: Šta bi se desilo da Borislav Pekić nije uspeo da napiše ili završi grandioznu fantasmagoriju,da je ona ostala samo u zapisima, dnevničkim beleškama, skicama, fragmentima nezavršenog romana? U stvari, pitanje treba da bude postavljeno ovako: Da li bismo na osnovu Pekićevog istraživanja, kao u knjizi koja je pred nama, uspeli da rekonstruišemo, u nekakvom hipotetičnom inverznom procesu, Zlatno runo? Ili bi nam Pekićev itinerer pomogao da pronađemo neku našu lađu Argo i neko samo naše Runo. Možda to i jeste bio cilj, kao u romanu jednog švedskog pisca, koji nije imao glavni tekst, već samo fusnote, a centralni deo priče je ostavljen čitaocu. Na sličan način možemo posmatrati i ovu knjigu, bez obzira na naša prethodna čitanja Runa i na to da li uopšte postoje.      

Sedam knjiga Zlatnog runa, ispisanih na više od tri hiljade stranica, jesu roman-saga o porodici Njegovan-Turjaški, posmatranoj u periodu 1361–1941. godine, na prostoru Jedrena (period do 1361), Carigrada (1361–1453), Tivaja (1453–1571), Janjine (1571–1739), Moskopolja (1739–1769), Kragujevca (1769–1783), Beograda (1783–1921), do Turjaka u Sloveniji (1921–1941), što čini ukupno 580 godina istorijskog vremena. Roman se završava sedmom knjigom, u kojoj su izloženi mitski i antički koreni Njegovana, a koja se intertekstualnim vezama, zajedničkim likovima i radnjom, spaja s drugim Pekićevim romanima (Hodočašće Arsenija Njegovana, Argonautika, Graditelji…). Pažljiviji čitaoci i bolji poznavaoci Pekićevog dela otkriće svrhovitu nedovršenost, koja je trebalo da se raščlani i, verovatno, dovrši u najavljivanom drugom (Crveni i beli) i u fragmentima objavljenom trećem delu (Graditelji). Da li bi se i tada završila postaje pogotovo aktuelno sada kada pred sobom imamo dve knjige Traganja za Zlatnim runom. Jer pred nama je mapa puta, itinerer za hrabre i odvažne posvećenike. Za one kojima se putovanje nastavlja i onda kada sklope stranice knjige, jer znaju da je to putovanje počelo mnogo ranije, pre početka čitanja ili pisanja. Zato se Traganje za Zlatnim runom ne završava na cilju, niti kreće od očekivanog početka. Ov(n)o je trenutak svemira u koji se zgusnulo sve: porodična i svetska istorija, ljudi i njihovi skriveni demoni, istorija i fikcija, mit i njegovo književno ogledalo. Zato ga ne moramo nužno posmatrati iz perspektive postignutog cilja, već iz perspektive stvaranja, traganja u kojem je put više cilj nego ono što nas čeka na kraju. Zato Traganje tako treba i čitati, kao topografsku kartu mita[1] – otkrivanje do tada nepoznate perspektive uspona mitološkog citata u savremenom svetu, kao sunovrat stvarnosti u književno objektivizovan mit, iz kojeg ponovo izrasta paradigma života.

Ko se seti jednog trenutka u kojem je osećao da su se u njegovom unutarnjem svetu u jedinstvenu celinu stopili svest i podsvesno, reč i događanje, logika i intuicija, on više neće moći tu simbiozu da smatra samo pričom. U stvari, bar u slučaju Zlatnog runa i pisca ovih redova, jedan trenutak se razdvojio na dve tačke u dijahronijskoj perspektivi iskustva. Prvo lice jednog trenutka jeste čitalačko otkrivanje Zlatnog runa krajem osamdesetih godina prošlog, dvadesetog veka, kao romana koji je u sebe usisao strasnog čitaoca, pomerajući granice saznanja i limite dotadašnje čitalačke strasti i donoseći mnoštvo pitanja koja je književna ambicija postavljala kao objektivizaciju lične spisateljske odiseje. To je bio roman posle kojeg više nisam bio isti. Negativitet istorijskog se uzdizao u ironiju postojanja, u piščeve sarkastične otklone u odnosu na materijalističku civilizaciju i istoriju i mitološku paradgimu pamćenja i apartnosti antičkog nasleđa u priči, okosnicu narativa i eksplikaciju sudbine. Sve se to steklo u Njegovanima.

Naličja ili posledice istog trenutka postajem svestan deceniju i po kasnije (u međuvremenu sam još jednom pročitao celo Zlatno runo), kada kao glavni urednik izdavačke kuće „Dereta“ činim sve (Da li bih i danas mogao da budem toliko hrabar?) da objavim novo izdanje ovog sedmoknjižja, jedinstvenog kako u srpskoj, tako i u svetskoj književnosti. Tada sam bio već duboko svestan da Runo ne postoji u lektiri novih čitalaca i pisaca, i to se i te kako primećivalo, po siromaštvu iskaza i nedostatku inspirativne polifonije, koja nije isključivo deo književnosti ili subjektivnog iskustva. Veliki romani nas određuju kao čitaoce i sledbenike, obe pozicije obavezuju i obadve istovremeno grade svest o veličini književnosti i trudu da se dosegnu vrhovi književnog stvaranja. Pekić je tu bio najvažniji tumač i putovođa, i Zlatno runo je ponovo objavljeno, s decenijom i po razmaka između dva izdanja. To izdanje karakterisalo je nekoliko posebnosti, koje se mogu predstaviti tezom da je posle skoro trodecenijskog trajanja napokon objavljen roman koji je do u detalje organizovan i formulisan upravo onako kako je želeo Borislav Pekić.

Naime, početkom devedesetih, u izdanju sarajevske „Svjetlosti“ pojavilo se Zlatno runo koje je svoju sudbinu podelilo sa zemljom koja je (kao i 1941, u Fantazmagoriji VII – sedmoj knjizi Zlatnog runa), upravo tih dana i meseci nestajala u ognju građanskog rata. Krugovi istorijskog ciklizma su se još jednom zatvorili i susreli sa početkom. Budući da su romani književna dela posebne umetničke i životne ontologije, koja pulsira uvek novim značenjima, Borislav Pekić se upustio u novo iščitavanje svog romana. Jer, kako se to obično kaže, umetnička dela se nikada ne završavaju, ona se samo odmaraju. Posledica autorskog čitanja posle stvaralačkog odmora očitavala se u novim intervencijama, koje nisu značajnije menjale tkivo teksta i njegovu poetičku i simboličku organizaciju. Međutim, u grafostilemskom pogledu i u pogledu apostrofiranja određenih stvari i pojmova, u najvećoj meri, ili u proveravanju istorijskih činjenica i jezičkih i stilskih popravki, u manjoj meri, učinile su tekst boljim i čitljivijim, prema autorovom uverenju, u odnosu na delove, pojmove i stvari na koje posebno treba obratiti pažnju. No, nažalost, Borislav Pekić je uspeo da pregleda samo prvih pet knjiga, ostale dve je, na osnovu prvih pet i zapisa s magnetofonske trake, pažljivo pregledala, unevši neophodne izmene, gospođa Ljiljana Pekić. Tako su u ovo izdanje unete sve ispravke i sugestije Borislava Pekića, što ovu verziju najobimnijeg i najsamosvojnijeg romana srpske književnostičini, u grafičkom i tekstualnom smislu, konačnim i najreprezentativnijim izdanjem.

Da li i u knjizi (knjigama) Traganja možemo da detektujemo i ta razmišljanja, koja su rezultirala nekim drugačijim tekstualnim i narativnim rešenjima? Naravno da možemo, pogotovo ako poznajemo strasnu sklonost Borislava Pekića ka detaljima, koji nužno ne dolaze iz inspiracije, odnosno kada poznajemo njegovu imaginaciju, koja će i od sasvim običnog detalja napraviti zanosnu priču. Da li treba na ovom mestu napomenuti da je to izdanje jedva primećeno na narednom Sajmu knjiga, „zato što nije kritičko“! Koliko će vremena proteći dok se ne uspostavi jasna granica između kritike i pedanterije? Verovatno mnogo.

Danas (2019), kada pišem ovaj tekst, imam osnova da verujem da je zahvaljujući mojoj čitalačkoj opsesiji i uredničkoj upornosti neki novi čitalac, poput mene pre tri decenije, bogatiji za Zlatno runo i lično iskustvo plovidbe okeanom Pekić. S ovom knjigom – dnevnikom traganja, Runo dobija novo lice ili naličje. Otkrivanjima piščevih zapisa i opsesija u prilici smo da zajedno s piscem gradimo priču, da sagledamo sve tokove i rukavce, sva mesta na kojima je pisac zastao, sve misli koje su Njegovane učinile stvarnim, a istorijsko vreme neobičnom i originalnom pozornicom. Pekić je „bacio sidro u nebo“ (Konstantin Nojka), a svoj Argo okrenuo ka dubinama. Roman Zlatno runo zato jeste posebni obrazac intelektualne proze, jedinstvene i originalne kako u srpskoj, tako i u evropskoj književnosti, jer sve čega se dotakne kao književne teme postaje istovremeno predmet umetničkog zahvata: istorija, politika, nastajanje i trajanje nacije, jezik, kultura…

    Možda bi, za potrebe ovog razmatranja, ali i uopšte, trebalo da se osvrnemo na vreme u kojem se Pekić na osnovama tema započetih u nekim ranijim knjigama (pre svega u Hodočašću Arsenija Njegovana) odlučuje da krene ka Zlatnom runu i porodičnoj sagi Njegovan-Turjaških. Odnosno, na promenu poetičke paradigme u savremenoj srpskoj književnosti na početku pretposlednje decenije dvadesetog veka, kada je više nego očigledno da se smisao ne može više zadržati u jedinstvenom semantičkom središtu, stvarajući mnoštvo heterogenih, ne nužno književnih, ali ni stvarnosnih i faktografskih podsticaja za nova književna dela. Takva heterogena kultura stvara heterogenu umetnost, u stvari pre njen privid, diskurzivne i poetičke permutacije, koje čitaoca treba da zabave, da ne bi mislio o teroru autarhije tvoraca novog stila i trenda, koji je trebalo da smene posustalu modernu, ali i da je učine konačnom, terminom „post“, ili joj prošire trajanje, prefiksom „hiper“[2]. A pre svega, da se ne bi bavio skučenošću poetičkih matrica na brani teorijski zagrcnutog akademizma i agresivnosti (polu)talenta tvoraca novog stila.[3] Dakle, neka nova renesansa nije moguća, druga moderna neće doći posle sahrane prve, put ka drevnim istočnicima je zatvoren, mit i mitološka struktura mogu biti samo citat, ništa više, bar tako misle novi „revolucionari“. Jer nisu spremni za takvo traganje, mera tog puta su talenat i vreme, poznavanje baštine, spremnost za putovanje s neizvesnim ishodom. Jer takva heterogena kultura ne stvara apsolutni stil i zato književni izraz ima dve varijante, dva izbora između kojih se pisac mora opredeliti: jedan je modernost po svaku cenu, a drugi je put individualnih težnji. Pekić bira ovaj drugi, i to će nam biti jasno već na prvim stranama ove knjige.

Pisac je, krčeći svoj put, jasno video sve ćorsokake, gradio je književno delo koje nije poricanje prošlosti. Njegov princip možemo da objasnimo Spinozinim rečima: „Svaka negacija je definicija.“ Zato Runo iz perspektive ovog Traganja nije traženje linija podudarnosti ili genealogije piščevog zapisa u gotovu književnu sliku. Ova knjiga je lik Zlatnog runa u ogledalu, ono što prethodi delu a već je delo, njegov organski nastavak, lepotom dostojan svog praizvora, ali u duhu jednog novog vremena. Pekić je u velikoj tradiciji prošlosti prepoznao zakone i istine i večnu logiku umetnosti, te, naravno, mnoštvo mogućnosti za njeno transponovanje u nove oblike i iskaze. Kao što kaže Bela Hamvaš: „Boja je uzvišeni oblik farbe, forma je viši oblik sadržine“ (kao što su Njegovani proizvodili farbu, ali su samo posebni bili u stanju da se izraze bojom).[4] Suštinski, bilo je neophodno da se staro ponovo otkrije na nov i originalan način, u kontekstu modernog vremena, ali izvan konteksta precenjenih individualnih sloboda, u kojima je uvek bilo vešto prikrivenog nerazumevanja i diletantizma. Književna dela koja žele da instrumentalizuju prošlost postaju antikvarnica lažnih stvari, loše refleksivnosti i pojednostavljene simbolike. Oni (retki, tada i sada!) poput Pekića, koji su želeli književnost uzvišenog stila, velike refleksivnosti i stilske kompleksnosti (stil je ključna reč!) vraćali su se drugom vremenu. Nekada dalje i od renesanse ili antičke umetnosti, ali ipak u okvirima izvorne slikovnosti i originalnosti i sa stilskim elementima nove snage i značajnog oblikotvornog potencijala.

Na sredokraći između kompaktnog nasleđa i ličnosti koja se izdvaja iz homogenosti i uopštenosti, Pekić je situirao i sebe i Njegovane i njihovog antičkog pretka, kentaura Noemisa. Zato je kentaurski dualizam čoveka i konja dualizam između polifoničnosti mita i dinamične stvarnosti. Taj put između imaginacije mitološkog pamćenja i nove priče traži Pekić u svojim Traganjima, zato su njegovi komentari i razmišljanja više književni medaljoni, inovativni komentari i kreativna promišljanja, a manje aksiomatski zaključci o gotovoj, istraženoj i pronađenoj slici koju možemo prepoznati u delu. Istraživanje je autohtoni put, kao što je govorio Danilo Kiš: „Čitanje i pisanje su glagoli iste literarne vrednosti.“ Ili, kako to slično tumači Mihail Epštejn, šireći poetički diskurs i definišući prostor sagledavanja aktuelnog vremena u kojem se Pekićevi Njegovani materijalizuju u piščevoj imaginaciji i nebopisu njegovog dela: „Modernizam je ’super’ – traganje za apsolutno čistom realnošću, postmodernizam je ’pseudo’ – uviđanje uslovnog, znakovnog, simulativnog karaktera te realnosti. Ovaj prelaz od ’super’ do ’pseudo’, od ekstatičke iluzije o čistoj realnosti do ironičnog sagledavanja te realnosti kao čiste iluzije čini istorijski pokret zapadne i ruske kulture XX veka.“[5] Taj „pokret“ se na ovim prostorima utopio u ideološka i intelektualno (samo)dopadljiva nadgornjavanja jalovog teoretisanja i isprazne političke retorike. Samo su retki, Pekić je svakako prvi među njima, uspeli da ga nadiđu i stvore samosvojan put i autentično delo. To je jedna od linija čitanja ovog Traganja,u kojojmožemo da prepoznamo put od činjenične realnosti istorijskog zapisa do ironijske perspektive svesti u karakterološkoj strukturi glavnih likova, njihovih sudbinskih puteva. Suprotno Bahtinu, koji tvrdi da „mi u antici obrađujemo gotovo i završeno, a ne ono što je u začetku i razvoju. Mi ne proučavamo predliterarne klice literature“.[6] Očigledno je da Pekić, sudeći po komentarima u ovoj knjizi, čini upravo suprotno: konačnost antike stavlja kao predložak svom književnom istraživanju i objektivizaciji dela. Pekić ide i korak dalje, ne izneveravajući svoj antički prauzor i dubinsku simboliku Eleusinskih misterija. On uspeva da izokrene mit, da ga sagleda iz pozicije individue (Noemis na Argu, Zlatno runo, knjiga 7), ili, u čitavoj Fantasmagoriji, kroz netipičan pogled Njegovana na sopstveno istorijsko okruženje, pogled koji nema sakralnost i mistični predznak mitološkog, već apartnost i pragmatičnost tipično evropskog pozitivizma, trgovačke etike, maske koja skriva pravo lice i „terora razuma“ određenog subjektivnom perspektivom. „Don Kihot štrči iz zajednice. Ali najčudnije je što ne štrči svojim manama, kao ostali, nego upravo svojim vrlinama, čak i samim bićem. To je hamletovska situacija. To je ona određena iščašenost vremena koju treba srediti. Beme je celog života vodio bitku sa razumevanjem iščašenosti.“[7]

Njegovani su upravo vrlina sagledana u ogledalu, udvojen odraz istorijskog i mitskog. Baš zbog toga neke jasno postavljene situacije u komentarima u Traganju Pekić ostavlja nezavršene, bez kopče i očekivanog zaključka. Ostavlja književnoj imaginaciji prostor, a narativu ulogu nastavljača istorijske „konačnosti“. Ali pred piscem nije konačan broj permutacija, naprotiv, ta mala diskretna bojazan koju povremeno možemo prepoznati u naznakama i komentarima suptilno ali dovoljno jasno postavlja lične „granice diskursa“. Jer pisac, bez obzira na postament literarnog predloška, trasira zone čitanja kako bi motrio migracije smisla, protok kodova i navoda. Umberto Eko je govorio kako je „neophodno prvo ubiti referencu“. Odnosno, napraviti od nje znak koji se učitao u književni tekst ne svojom imperativnošću, već svojom inspirativnošću. No i to je proverljivo u tekstu, jer veoma lako možemo utvrditi da li je neki tekst nespretno interpretiran i nekompatibilan sa svojom kontekstualnošću. Otuda su Pekićeva istraživanja tako pomna u detaljima i inspirativna u mogućnostima koje pronalazi i na veoma originalan način reinterpretira, postavljajući skoro aksiomatski vlastiti princip reinterpretacije i primene. On stvara novi život mogućnostima književnog iskaza i analogijama njegovog predloška ili komentara. Zato su Traganje i Runo istovremeno dve kompatibilne, ali i antagone knjige. Ovo poslednje važi za sve one koji traže tačke prepoznavanja, a ne granice i uporišta istinskog duha dela. Kao što kabalisti smatraju da se jedna priča može interpretirati beskonačno mnogo puta kako bi se stvorilo novo delo. Sveti Avgustin, na drugoj strani, znao je da je biblijski tekst foresta infinita di sensi – „infinita sensuum silva“, kako je govorio Sveti Jeronim. Ali je takođe znao i da se uvek može falsifikovati kako bi se izbacilo ono što kontekst ne dozvoljava kao zaključak, bez obzira na hermeneutičko nasilje prema tekstu.

Upravo zbog tih zamki na ovom putu književna sugestivnost i kreativni komentar citata naglašavaju njegove transformacije u književnu sliku. To veoma direktno govori da pisac istovremeno obavezuje sebe i tekst u pogledu celovitosti slike i njene očekivane književne elementarizacije i dramskog intenziteta. Taj metanarativni sklop otkriva, s jedne strane, nameru pisca, a s druge, na prvi pogled skrivene tokove dejstvenosti detalja i gradivnih elemenata atmosfere i biografije određenog književnog lika. Na taj način pisac uspeva da tempira naraciju, da odredi ključne tačke „čvorišta smisla“ (Lakan), tako da je i ovakav zapis u stvari važan (pod)nivo ne stvaranja, već pre svega tumačenja teksta, s otvorenim mogućnostima i smerovima u kojima tako postavljena celina može da krene u odnosu na ono što joj prethodi ili u odnosu na ono što sledi, u razrađivanju ili planu nekog budućeg romanesknog kreščenda. Tačnije, kompleksne strukture Zlatnog runa.

 Ovo je pogotovo važno zbog brižljivo tumačenih i postavljenih detalja kojima jedna ovako složena književna struktura obiluje, ne u smislu piščeve pedanterije, sklonosti ka detaljisanju i kompleksnosti algoritma narativa, već zbog toga što je detalj obavezujući kao tumač i ključni segment. Jer posle Rolana Barta znakovi nisu više signali, nego indicije, odlučujuća mutacija sadržaja i njegove interpretacije, te uvezanosti s tekstualnom okolinom. Razrešavanje njihove egzistencije u narativu stvara celovitu sliku. Čitanje je sve više dekodiranje simbola i otkrivanje sadržaja iza formalnog lica iskaza (kao lica života ili smrti iza maske – šminke). Simbolizacija je više od građenja znaka, ona upućuje i vodi posvećenog čitaoca iza značenja, sadejstvom i međusobnim odnosima između znakova. Taj proces gradi subjektivna tumačenja, složen i često neodređen, on vodi svest na viši nivo percipiranja sadržaja. Civilizacija u Pekićevom istraživanju i tumačenju predstavlja upravo takav skup znakova, kontekstualizovan i objašnjen književnim sredstvima, narativnim i stilskim oblicima.  

Zato Pekićeva istraživanja i razmišljanja o Zlatnom runu ili o njegovim pojedinačnim epizodama podrazumevaju istovremeno saopštavanje i razmišljanje o saopštenom. Tu formu roman ne dozvoljava, a intimnost dnevničkih zapisa podrazumeva, zato Pekić stvara taj plan promišljanja, „ispiranja zlata“ iz gustog taloga reči, istorijskog pamćenja ili mitološkog nasleđa. Jer svaki individualni pogled na nasleđe i njegova književna ili bilo koja druga interpretacija jesu „egoizam ličnog pogleda na svet“, ali istinsku vrednost dostižu tek kada u sebi objedine vrednosti iskustva i paradokse egzistencije, transponovane u književne likove ili situacije.  

Kada smo već kod detalja, zadržimo se na jednom, izdvojenom iz mnoštva, u simboličkom smislu obavezujućem kako za Pekića, tako i za pisca ovog teksta. Naime, na jednom mestu Pekić kaže da je „Šliman tražio Troju sa Ilijadom u rukama“. Ja znam za priču da je Šliman (tražeći Troju, a otkrivši Mikenu!) stalno u ruci nosio maslinovu grančicu, ali u Pekićevoj interpretaciji se grančica masline – simbolički element – pretvorila u knjigu. Možda nije reč samo o dva gledišta, dve priče o istom traženju i otkriću, već i o transformaciji u kojoj se prepliću intuitivno, idejno, univerzalno i subjektivno. Pisac intuitivno ponire u dublji smisao prizora, razotkriva smisao prividnih koincidencija (zato Ilijada, a ne maslinova grančica ili nešto drugo). Svest i simbolička polifonija stvaraju impulse unutrašnje prirode slike i okvir drugačije slikovnosti. Zato je centralni motiv simbolizma melanholična konstatacija, vizuelno simbolizovana reakcija. Najčešći motiv je priroda ili neki njen deo (maslinova grančica)[8], kao referenca misaonog romantizma i ukazivanje na tajnu prirode i njene mistične sadržaje – božanski, pre svega. Ali simbolizam nosi sa sobom još jednu osobinu, koja može da proizađe iz prve, a to je religiozno stanje duha, a Ilijada jeste takav artefakt, knjiga svetog putovanja vatre i vaskrsenja, ljubavi i lepote, junaka i mudrosti. Bez obzira na to što mu ni mistična znanja i nasleđa nisu strana, Pekić nije želeo da kao Jakob Beme napiše Misterium Magnum,ezoterijski bedeker svoga dela, i da zalupi vrata romana pred nosom svojih čitalaca. Ostavio je simbolima samosvojan život, a smislu prostor da se sam rasplete. Smernice tog tipa su veoma bitne, jer moderna sve spoljašnje sadržaje premešta unutra. Iskušenja i mitski identitet su unutar naše psihe, a ne u krugovima Danteove Božanstvene komedije.Ovaj prelazak je sve vidljiviji sa Šekspirom, a nesumnjiv s Dostojevskim. Svet jeste komedija, ali ne božanska, već ljudska. Zato su Njegovani tako kontekstualizovani u večno putovanje ka svom početku, kroz svoj lični i opšti, civilizacijski Inferno.

Upravo ovim putem je Pekić, svesno sledeći svoju intuitivnu prirodu, sistematično uspostavio odnos između književnosti, koja živi u fantaziji i imaginaciji, i istinske idiosinkrazije pisca i njegovih junaka, jer istorija je drama slobode ličnosti, njenog osvajanja ili poništavanja. Naša civilizacija se razvila na čudnoj kombinaciji tri u osnovi heterogene komponente – grčke filozofije, rimske imperijalne i legalne civilizacije i hrišćanstva. Takvo kognitivno i spiritualno nasleđe u svojoj suštini uvek je zamagljeno kada jezik koncepta nije u stanju da razume aspekte psihološkog i spiritualnog života. Ovakvo stanje stvari negativno se odrazilo na našu sposobnost da razumemo totalitet realnosti i celinu umetničkog dela. Tek u skorije vreme, zahvaljujući književnim eksplikacijama, a Runo jeste upravo jedna od najautentičnijih, stvorena je umetnička simbioza percepcija filozofskog i mističnog nasleđa drugih kultura, koja je oslobodila naš svet od stereotipa i „terora Istorije“, kako to stanje naziva Mirče Elijade.

Autonomnost antičke kulture razvila se u smeru literarne tradicije, a kasnije i na osnovama filozofskih refleksija, koje su stvorile osnovne komponente i uspostavile hijerarhiju vrednosti. Međutim, u svakoj velikoj civilizaciji, kompleksni problemi ljudske prirode su suvišni faktori, koji samo smetaju glavnim tokovima. Upravo zbog toga, a u Traganju ima dosta nagoveštaja tog puta, Pekić stvara simbiozu ljudskog i božanskog, materijalnog i duhovnog – Kentaura kao glavnog junaka, koji je svojom egzistencijom i bežanjem ka početku stvorio hroniku – fantasmagoriju o Simeonima, Njegovanima, Cincarima. Kentaur je Arhetip – pokretač, univerzalna fantazma, psihička struktura koja se nasleđuje i predaje dalje kao filogenetski preneseno nasleđe. Simboličke celine tako duboko urezane u nesvesno čine samu strukturu psihe – oblik kolektivne svesti, odnosno, u kontekstu Runa i Njegovana, familijarnog karaktera. Arhetipovi povezuju univerzalno i individualno kao važni instrumenti spoznaje, i pomoću njih od neartikulisanih parcijalnih saznanja stižemo do suštinske istine.

Da bi se sve to utvrdilo u iskazu i sugestivnosti teksta i književnih junaka bilo je neophodno stvoriti i takav jezik, ni srpski, ni cincarski, paralogički lingvistički diskurs u kojem se sreću jezička nasleđa, ne zato da bi se pojasnili događaji, već da bi se podigli na viši nivo njegovanskog razumevanja i tumačenja, u kojem se više čuje nego što se vidi. Taj jezik zatrpan pridevima prenosi u prerušenom obliku u svet čitaoca sadržaje nesvesnog. Takvi iskazi funkcionišu u svim pravcima, kao univerzalni jezik s efektima odjeka u onome ko ga zapaža – što je frekvencija duhovne atmosfere opažača bliža književnom junaku, on u njemu jače odzvanja. I to je jedna od tajni Pekićeve magične naracije, koju u ovom slučaju postavlja na dve ose: paradigmatsku i sintagmatsku.

Svakako, iz toga proizlazi subjektivna vizija, jedna od Pekićevih opsesivnih tema ne isključivo vezanih za Srbiju, iako većim delom jeste ‒ istorija građanske klase. Jezik je identitet ponovo stvoren, ali građanstvo nije samo socijalni prostor i proces. Individua je polarizovan pojam kolektiva i kao takva povezuje smisao mesta, vremena, individualnosti, zakonitosti društva, njegove uspone i devijacije. Povezuje čovekove imanentne dubine s beskonačnim, sveobuhvatnim, ali samo ukoliko čovek svojim prisustvom svedoči ili svojom sudbinom tumači događaje, a Simeoni su se uvek nekako nalazili na takvim mestima, ključnim za razumevanje čitave epohe. Zato Pekić često ta važna mesta istorijskog uspona i sunovrata građanstva, koji se skoro periodično dešavaju i skoro uvek na isti način proizlaze iz istih karakteroloških sklopova, imenuje „simptomima doba“. To je svakako „moralno zlo“, kako ga naziva Sveti Avgustin, podrazumevajući pod njim zlo koje ljudi čine po svom izboru. Andžej Lobačevski u knjizi Politička ponerologija – naučna studija o prirodi zla prilagođenog za političke svrhe[9], takvo zlo naziva „makrosocijalnim zlom“, dovoljno velikim da ovlada nacijama i društvima u ciklusu koji se uvek iznova ponavlja od drevnih vremena.

Splet sudbina i misaonih koncentričnih krugova koji sačinjavaju Zlatno runo i koji se u istorijskim i metafizičkim pulsacijama vraćaju sami sebi, novi i drugačiji, ali sa istim poukama i značenjima, začinjeni osobenim Pekićevim individualnim objektivizmom i realnošću koja se reflektuje u svesti jedne ličnosti, predstavlja univerzalnu istorijsku, nacionalnu, književnu, mitološku i istoriografsku paradigmu ‒ porodičnu istoriju Njegovana od početka mita o Argonautima do zalaska (tačnije, transformacije u kentaura – vraćanja primordijalnoj egzistenciji) života rodonačelnika Simeona. Čitav svoj ljudski život on je, kao Šekspirov Magbet, bio odvojen od svoje mitske zajednice, kao gospodar ljudskog sveta i propali kentaur. Postojala je samo stvarnost koju on poriče i kojoj se ruga. On ima dve eshatologije, dvostruku sudbinu, kao Hamlet (kentarur Noemis), ili kao Magbet (gazda Simeon).  Njegov doživljaj života je neprestani izgovor za pristajanje, uz isključivo subjektivni realitet i sliku sveta, kroz istorijske periode i mene evropske civilizacije i cincarske sudbine. On je dopola subjekt, a otpola sudbina, to je razrešenje njegove kentaurske prirode i dvojnosti istorijskog i ličnog, koju je pisac briljantno izgradio kao jedinstvenu književnu građevinu. Ova knjiga je putopis i vodič za put kojim je pisac tražio svoje Zlatno runo, kao i za onaj drugi put, kojim ga je poslao čitaocima.

U Beogradu, 30. decembra 2019.                                 Petar V. Arbutina

(Pogovor za knjigu TRAGANJE ZA ZLATNIM RUNOM, Коментари VI и VII књиге Златног руна, priredile Ljiljana i Aleksandra Pekić, Službeni glasnik, Beograd 2020.)

---

[1] U knjizi Ognjena kapija Stivena Persfilda (Laguna, Beograd, 2013), koja opisuje Spartu i sudbinsku bitku kod Termopilskog klanca, postoje dva zanimljiva detalja koji su prema mom mišljenju granice između starog i novog vremena (Pekić na sebi svojstven i originalan način u Zlatnom runu takođe ispisuje tu granicu između mitskih predaka i dinamičnih savremenika u vremenu trajanja romaneskne radnje). Oni se ne tiču revolucionarnih prevrata, kako nas uči moderna ideološki intonirana dijalektika shvatanja istorijskih procesa, već primene revolucionarnih pronalazaka u istoriji, odnosno njihovog transcendiranja u procese koji su narode dovodili na istorijsku pozornicu ili ih uklanjali s nje. Jedan od njih jeste geografska karta (str. 66), a drugi ‒ papir (str. 256). Ove dve stvari, nevažne Spartancima, a veoma bitne Persijancima, promenile su sudbinu antičkog sveta mnogo više nego bitka kod Termopila.    

[2] Pojam „hiper“ Bodrijar uvodi 1976. godine, u svojoj knjizi Simbolička razmena i smrt.

[3] U svom radu „O modernim elementima u književnosti moderne“ književni kritičar Lajonel Triling piše: „Ja mogu da ga [moderni element] označim kao razočaranje naše kulture u samu kulturu […] gorko neprijateljstvo sa civilizacijom prolazi kroz nju [književnost moderne]…“ (Citirano prema: Lavrence E. Cahoone [ed.], From Modernism to Postmodernism. An Antolgy, Balckwell Publishers, Oxford, 1996, str. 391.) Upravo zbog toga je važno pomenuti i naznačiti ovaj aspekt, jer Pekić u kulturi, posebno antičkoj, i svemu što iz nje ishodi, ne nalazi razočaranje, već inspiraciju. 

[4] Firma „Simeon & sin“ bavila se upravo pravljenjem i prodajom šminke. Kasnije će to postati industrija boja. Ali korišćenje šminke nadilazi trgovačku lukrativnost i materijalistički pozitivizam Njegovana. Simeon Sigetski je šminkanje podigao na umetnički nivo. Svi Simeoni su u manjoj ili većoj meri bili vešti s bojom, prikrivanjima jednog lica i otkrivanjima drugog, umetnički smeranog i kreiranog. Neki raniji tumači su to prepoznavali kao dualizam materijalističkog i duhovnog – sveta nematerijalnih vrednosti, kojem su svojim dubinskim (samo)spoznajama istinskog identiteta težili. Sklonost ka umetničkom izrazu nalazimo i kod Simeona Moshopolita, umetnika-grnčara, kao i kod Simeona Adrijanopoljskog, glumca.

[5] Mihail Epštejn, Postmodernizam, Zepter Book World, Beograd, 1998, prevod s ruskog Radmila Mečanin.

[6] Citirano prema: Mihail Epštejn, n. d., str. 125.

[7] Bela Hamvaš, Teorija romana, SKC, Beograd, 1996, prevod s mađarskog Sava Babić, str. 6.

[8] „S druge strane, nije teško utvrditi da je, u stvari koja nas ovde zanima, sam Vergilije imao preteču među Grcima; treba se samo setiti Odisejevog putovanja u zemlju Kimeraca i Orfejevog silaska u Pakao; ali zar saglasnost koju u svemu tome zapažamo ne dokazuje ništa više od pozajmica i imitacija? Istina je da to o čemu je reč stoji u najtešnjoj vezi sa antičkim misterijama i da ta različita pesnička ili legendarna kazivanja nisu ništa drugo do prevodi jedne iste stvarnosti: zlatna grana koju Enej, predvođen Sibilom, prvo bere u šumi (to je ona ista ’selva selvaggia’ u koju Dante smešta početak svog speva) jeste grana koju su nosili eleuzinski posvećenici i koja podseća na akaciju modernog masonstva, ’zalog uskrsnuća i besmrtnosti’“ (Rene Genon, Danteov ezoterizam,Umetničko društvo Gradac,Čačak‒Beograd, 2002, prevod s francuskog Slavica Miletić, peta glava: „Vanzemaljska putovanja u različitim tradicijama“, str. 26‒27).

[9] Andrew M. Lobacewski, Political Ponerology: A Science on the Nature of Evil Adjusted for Political Purposes, 2nd edition, Red Pill Press, 2007.